Личио сам на поезију
у којој су стихови огрeзли у бол,
осећања су се склупчала
као тело у хладној води,
дрхтала су, тражила зрак сунца…
Разапета мисао на крсту страха
јецала је као новорођенче –
осликавао се портрет мртвог човека.
Ћутао сам, да би перо имало шта да каже,
то мастило прећутаних речи
у ком живи читав свет,то небо на земљи
што ме објашњава као бесконачност
та плава боја што исто пише тугу и љубав,
тај живот што ме сабира, одузима, множи и дели…

Песма објављена у Буктињи број 50

Марко Станојевић, рођен у Неготину 02.03.1992. Објавио прву збирку поезије у септембру 2016. На ветру љубави и туге, чији је рецензент Матија Бећковић. Добитник награде за најетеричнију љубавну поезију на манифестацији Орфеј на Дунаву 2016. Добитник је интернационалне награде на тему: „Градитељи мира, уздигните се“ 2016. године у Италији, у категорији за најбољу видео поезију. Остварио је сарадњу са домаћим глумцима који су говорили његову поезију. Живи у Београду.

Advertisements