Они који живот осећају ногама… одлазе,
самоћа се ко ајкула мирно врти,
ја остајем да ми ветри језик плазе
толико бола, а тако далеко од смрти,
моје речи још су само ноћи чуле…
пусте ноћи периферне мраз што секу,
научници знања вам реците
како то моје сузе и испод нуле не престају да теку…
а ја чекам… студ студирам…
па се вртим око себе место бирам…
ако ме и не убије зима убиће ме пролеће…
љубав од муке проговориће ,
платићу својом радошћу и овом шкртом младошћу
поцепаћу срце на равне части,
зауставићу пролазност страсти,
себичњаци то неће знати,
по томе ћеш ме ето препознати.

Песма објављена у Буктињи број 50.

Саша Станимировић рођен је у Неготину 1977. године. Земаљског порекла а звезданих тежњи. Рано оболео од самоће и преживео. Заљубљиве природе, ћудљив и импулсиван. Верује углавном у поезију, цени сваку уметност и таленат. Објавио збирку лирских песама „Крај ружног пачета“ и „Страх од Провинције“. Учесник и организатор многих књижевних догађаја. Oстварио скромну сарадњу са неким од наших највећих књижевних имена и добио позитивне критике. У припреми му је ауторско издање…

 

Advertisements