Чудно… како је, одједном, све утихнуло!… И како се надвила сенка — неке сабласти!… Она насмејана лица… Постало је хладно… као на неком усамљеном месту — где су сви, већ, одавно отишли… Ни звона, ни гласови… ни оне мелодије — тако веселе!… оне умилне мелодије… Ни Ја… више нисам исти!… Све се… све се претворило у неки — нејасан мук!… обавија читаву одају и притиска!… Само обриси… само огледала… некако — чудна и непозната… ћуте и сјаје… Одјекују — не одајући ничији лик!… Ничији!… И зидови — без врата, без излаза… сиви и хладни… Одједном — почињу да се смеју!… Подмукло да се смеју!… Као да се ругају некоме!… Не!… Немогуће!… НЕмогуће!… Зар је то — она иста соба — тако топла и пуна сјаја?!… Не!… Ово је сигурно мора!… Сигурно некакав, лавиринт страха — без излаза и без краја!… Не!… Мора да постоји неко-ко зна-како изаћи одавде!… Како изаћи напоље!… Како изаћи напоље!… МОраааа!… И даље је хладно… И даље се сви тако тупо осмехују… као да су сретни и као да се радују… И поново почиње она — неиздрживо весела игра… која ће, и тако, убрзо — утихнути… и нестати… У овом лавиринту страха… без краја… и без излаза…

Песма објављена у Буктињи број 50.

Горјан Крстић, рођен 1966. године у Београду. Своје прве кораке у писању поезије, начинио је у петнаестој или шеснаестој години живота, наравно, кроз музику првих бендова које је формирао. У највећој мери под утиском New Wave-а. Озбиљнији израз и озбиљнији садржај креће са осамнаест или деветнаест година кад и музика у електро поп бендовима… Ствар се мења по настанку бенда ПСИХОКРАТИЈА – када је поред текстова за музику, почео да пише и и изван тих форми. Најозбиљније из тог периода је Darк rock Gotic опера У ТЕАТРУ МИСТЕРИЈЕ, потпуно концептуално театрално дело.

Advertisements