Стигли смо касно.
Окачили капуте, сели и ставили погледе на сто.
Мала зелена светла одозго
Загасита и бледа лица обасјаше.
Провлачи се дим кроз тек опране чаше,
Увлачи у тешке црвене завесе.
У овој соби пуно је мисли
Које крећу у поход на
Зору сутрашњице
Чији пламен чувају
Песме радничке класе
И мјаук мачке
Што одзвања између два корака једног
Социјалног случаја.
У овој соби пуно је људи
Заковано за столице.
И јаук мушкарца
Палог на пољу између две Краљице
Почиње дим да гњечи
И ваздух да сабија
Док цео простор не постане вода
Која нас преплављује
У таласима,
У таласима…
У овој соби пуно је богова
Чије је време истекло,
И месија се протеже до шанка
Преко шаховске табле
Кроз таласе времена и
Закривљености простора између неспретних плесних корака.
Не точе апсинт, али имају рум.
Црно-Бело-Црно-Бело-Црно-Бело…
Устајем да наручим пиво светло.
Осмехом подржавам своју намеру,
Осмехом поздрављам његову намеру.
Превише је осмеха за шанком
У таласима,
У таласима…
И Вејтс ће нам рећи то исто док жонглира на подијуму фајронта.
И Кејв док крвари у својим убилачким баладама…
И Коен док чека да се деси чудо.
Рећи ће нам да је превише осмеха за шанковима
Било где на свету и да нам је потребна нова религија.
Неке ће жене зањихати куковима
И мушкарци ће проговорити на страним језицима.
И тада, у пламену,
У води из које настаје живот,
У том моменту кад се нова религија буде рађала,
Сешћу поред тебе,
Засукати рукаве и пољубити своје ожиљке.
У моменту кад се нови живот буде стварао,
Посегнућу за твојим срцем,
Сломити жезло,
И сви ће чути јаук мушкарца
Палог на пољу између два Краља.
На путу до шанка
Он ће положити своју главу
У моје крило,
И сви ће погледати ка горе
Певајући Песму над песмама.
И ово уточиште одбеглог Патоса
Издићи ће се у
Храм Љубави.

Песма објављена у Буктињи број 50

Татјана Медић, рођена 1985. године у Ријеци, завршила је Филолошки факултет, смер за арапски језик и књижевност, и мастер студије на Факултету политичких наука у Београду. Живи и ради у Београду.

Advertisements