Папир је одувек био најбољи слушалац. Увек је немо чекао објашњење. Никад није постављао превише питања. Знао је да се ђаво крије у детаљима, у тачкама и запетама. Давао је толико тога а никад није тражио ништа заузврат. Не онолико колико и ја сам нисам могао да дам.
Своја осећања, своју љубав, своју мржњу. И жао ми је што га понекад каљам својим нечасним мислима. Сва тежина слова, урања у његову белину и тражи покајање.
Он је моје небо а речи молитве које одлепршају до њега и тамо нађу своје место међу осталим изгубљеним мислима других писаца и песника.
Слике, музика, књиге, бележници. Све је исто.
Он је бела гробница. А свака реч је надгробна плоча где спава по једно сећање, успомена.
И није важно колико имаш да му даш он оберучке увек прихвата све.
Никад не замера. Можеш да га узмеш, да га спалиш и да посматраш како пламен гута све добро у теби. Настаје дим и пепео. Један иде горе, усплахиреним корацима трчи кроз ваздух. Никад тужан. Други нехотице пада, под сунчевим зрацима. Моје мисли нису изгубљене, речи су увек ту.

Ђеоргиев Б. Ђорђи рођен је 1995. у Македонији. Средњу економску школу похађа у Сокобањи. Научио тек толико да тиме не жели да се бави. Тренутно студира психологију на Филозофском факултету у Нишу.

Advertisements