Дана 08.05.2017. године, са почетком од 19:00 часова у Матичној библиотеци „Светозар Марковић“ у Зајечару, у организацији Центра за културу и туризам града Зајечар, одржана је промоција романа Дневник неутешног космонаута аутора Ивана Потића из Зајечара.
У препуној сали библиотеке роман су представили аутор и Тамара Крстић, књижевна критичарка и чланица НИН-овог жирија.
Роман Дневник неутешног космонаута објављен је у јулу 2016. године и исти је ушао у шири избор за награду „Роман године“ коју додељује часопис НИН. Иван Потић је објавио 6 књига прича и 2 књиге поезије. Девета књига која објављује је његов роман првенац.
Као што сам аутор каже Дневник неутешног космонаута је његов експеримент и покушај да се искуша у писању романа. Експеримент у који је употребио сво своје знање и искуство које је стекао школовајући ће, радећи, читајући и пишући. Роман је за њега одувек био изазов па је решио да се опроба и у томе. Роман је писао око годину дана.
Дневник неутешног космонаута има три плана. У првом плану то је заправо хроника једног малог српског Твин Пикса моделованог по узору на град Зајечар. Инспирација је једним делом пронађена и у људима који стварно живе у Зајечару. Све се дешава 2012. године у време најављеног смака света. Новинар који је главни лик у роману и који се зове Иван Поповић ради у једном и једином локалном часопису под називом „Наша стварност“ који је нека комбинација црне хронике, огласа и трећег ока. У позадини приче је алтернативна историја која обухвата и мистерију везану за планину Ртањ и све приче везане за Ртањ. На пример: Шта је све то Ртањ? Да ли је то планина или космодром? Ту се појављују и многи људи који су у стварном животу познаници и пријатељи аутора. Такође, појављују се и људи светла и људи таме. У њиховој константној борби одвија се и роман. Трећа димензија је та научно-фантастична димензија и она се може назвати метафизичком димензијом романа.

Имајући у виду да се аутор бави културом, ради као виши библиотекар Историјског архива у Зајечару, као и чињеницу да је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, сигурно је да поседује велико знање из области културе. Такође, дугогодишњим читањем, писањем и бављењем културом проширио је своја знања и искуства изаван оног што је стекао школавањем и радом. Зато није никакво чудо што су роману споменути, и самим тим обрађени и анализирани, многи уметници, научници, филозофи и њихова дела из области књижевности, сликарства, филозофије, музике, филма… (Моцарт, Тесла, Платон, Кјубрик, Џорџ Орвел, Моне, Милан Младеновић, Вилијам Гибсон…). Као што и сам аутор каже, поред школовања и много прочитаних књига, одгледаних филмова, преслушане музике, његов књижевни стил и донекле поглед на свет у великој мери креирала је енглеска надреална комеди група Монти Пајтон која је у својим скечевима исмевала све што је сматрала да треба. Из тог разлога у стваралаштву Ивана Потића свакако да се може приметити тај пајтоновски атипични хумор који нема табуе.
Сам роман представља ауторов покушај борбе против стања ствари које влада у том такозваном српском Твин Пиксу. Данашњи начин живота, са псеудо вредностима које су на цени, са омладином која нема сопствени идентитет и која не може да разлучи шта је исправо а шта не, шта има стварну вредност а шта нема, само нам потврђује чињницу да је све  изгубило сваки смисао. Народ се у глобалу затупљује и застрашује а тај градски и урбани дух свакодневно убија и сатире. Роман Дневник неутешног космонаута јесте покушај да се тај дух урбаног, дух rock and rolla, слободне мисли, једног другачијег начина размишљања и односа према животу сачува и на неки начин спаси од нестајања. Сам аутор каже да је данас објављивање романа, погото у паланци у којој живи, заправо својеврстан екцес и инцидент. Мени остаје само да се сложим са њим.

На крају да резимирамо: Дневник неутешног космонаута је својеврстан експеримент и покушај аутора да исприча једну веома комплексну причу која је спој много тога. Почевши од апсурда свакодневице, преко алтернативне историје, филозофије, психологије до научне фантастике и метафизике а све то проткано пајтоновским сатиричним хумором. Сматрам да је аутор и више него успео у свом експерименту.

Овај текст ћу завршити песмом којом и почиње овај роман а која и више него говори о каквом је то роману реч:

Наша бесполна браћа
већ раде на Теорији црних рупа
ових ће дана
пронаћи времеплов
некако закривити космос
угасити сунце
и поново га упалити као
штедљиву сијалицу
Том Круз ће претходно спасити планету
коју су претходно већ спасавали Брус Вилис
Сталоне
Шварценегер и
Чак Норис
тако ће се створити неопходни услови
да клонирамо овцу
која неће бити несавршена као првобитна
матичне ћелије излечиће болести
закрпићемо озонски омотач
и бомбардовање радиоактивним материјалом
свешћемо на минимум
залечићемо
компјутерски генерисану душу
васкрснућемо успомене на Волта Дизнија
и смејаћемо се
смејаћемо се непристојно гласно
иако за то неће бити
никаквог посебног разлога
смејаћемо се
просто зато
што смо живи

Advertisements