Сунце је тог дана пржило, загревајући поткровље у коме сам живео. Кревет нисам намештао јер је то било бесмислено самим тим што је соба ионако била премала, тако да би склапање кауча направило тек незнатну разлику. Живот у Београду био је углавном скуп, а у мом фриждеру скромне запремине, налазила се посебна салама, кечап, и половина тегле домаћег ајвара коју је кева послала још прошлог месеца. Никотин је она потреба коју сам покушавао да избегнем. Апстиненцијална криза пуцала је на пар сати, сва срећа већ је четврти дан како нисам запалио. Криза се јављала, али доста ређе и трајала је краће. Био сам припремљен на то, јер сам на интернету добро истражио све начине остављања цигарета. Чаша млаке воде увек се налазила негде при руци. А кад би потреба постала баш јака појео бих јабуку. После би ми било мука од саме помисли на цигарету. Мој сан да постанем писац је тих дана тињао јаче него иначе. С обзиром да сам у том тренутку живео као апсолвент филолошког факултета, одсека за књижевност. У глави ми се врзмала идеја да бих могао да постанем нови Достојевски, Флобер, Селинџер или Хамсун. Ипак моје самопоуздање било је постојано као и летња киша или облак водене паре који се распршивао излатећи из уста на зимском ваздуху. Некад бих задивљен читао своју кратку причу о освети, и мислио о себи задовољно. Некад сам читао причу о умирућем старцу, и малтене псовао самог себе, и дивио се глупости која је из мог мозга преточена на папир, тачније у текст документ на десктопу мог лаптопа. Снови о потписивању књига, промоцијама, и књижевним вечерима бивали би замењени много реалнијим и приземнијим приступом. Можда је ипак судбина да будем професор, чистач, радник трафике. Већина људи могла је да буде барем конобар. Ја поседујем ту ману да ми се руке константно тресу, тако да никада не бих био добар конобар а ни хирург. Само размишљање о мени као хирургу било је комично. Редовно се полијем кафом кад приносим малу шољицу устима. Све је то последица дрхтавице, која је код мене нешто као урођени дефект. Таква рука не би требало да држи скалпел. Можда не бих требао ни сам да се бријем, ризик да се посечем био је превелики. Богу хвала за бријаче са пет ножева којима је практично немогуће посећи се. Доручак у виду саламе, хлеба и мајонеза окрепи ме, па седох за лаптоп. Писање захтева дисциплину, мој роман, први роман имао је тридесет куцаних страна нечега. Фонт је био шеснаестица, правилније би било дванаест, али стране су слабо прелазиле једноцифрени број тим фонтом. Седео сам и буљио у своју дотадашњу причу. Исправљао сам грешке, што штампарске, што граматичке. Приче сам и даље слао само јако блиским пријатељима. Нисам имао самопоуздање да пишем блог. Критика пријатеља, да ми је прича превише предвидива и китњаста заривала се у моје мисли као жилет. Трудио сам се да моје приче буду све, само не предвидиве, и најмање китњасте. Усвојио сам стил Буковског, Хемингвеја. Једноставне концизне реченице. Добро склопљене и на правим местима, прошаране мојом маштовитошћу. Тако се пише прича. Нисам написао ништа. Гутљај кафе захтевао је дим цигарете, и даље сам одолевао. Чаша млаке воде била је при руци. Како прелепо буде пуцкетање дувана у тихој летњој ноћи када на зиду калемегдана седим са својом најбољом другарицом и уз лименку пива пушим и избацујем колутове дима. Млака вода није помогла. Боље да одем да се истуширам. Поново млака вода, овај пут по мојој глави. Када бих овде могао да унесем лаптоп. Тарантино све сценарије пише у свом топлом базену. Ја нисам Тарантино. Ја немам топли базен. Немам ни хладни. Могао бих да одем на градски, али тамо сигурно не бих могао да пишем. То отпада.  Криза је престајала, не можеш да пушиш док се тушираш. Можеш у кади или топлом базену. Тарантино сигурно пуши кохибе док пише сценарије. Боли њега курац.
Овај собичак постао је превише тесан. Верујем да на усијаном лименом крову изнад мог поткровља не блеји никаква мачка. Јер ако блеји онда је до сад сигурно печена. Ипак се надам да није тако луда. Волим мачке, мада керове више. Коса ми је још била влажна, али дан је био један од оних када би се већ 4 минута после туширања знојио. Морам да изађем одавде, гуши ме. Соба је стезала обруч око мене. Навуко сам шорц, патике и распалу мајцу са ликом Боба Дилана. Понео сам и црвени тефтер. Можда видим неког занимљивог клошара па напишем причу о њему. Ко зна. Излазим.
Излазим и нема ме, цео дан. Моји ђонови остављају траг на овом бетону. Овај тротоар означиће мојим именом. Некада ће овде, на само пар улица даље од споменика Виктор Игоа, стајати мој споменик. Или можда не. Себично је и мислити тако. Нисам имао тешко детињство као сви велики писци. Мислим увек је ту и тамо била нека шкрипа с парама, али ништа што бих назвао тешко детињство. Ја сам уствари срећан. Немам кола, немам скупоцени телефон. Али имам породицу, пријатеље, солидну клопу, сасвим пристојну гардеробу. Срећан сам. Љубав такође постоји. Сунце пржи Ташмајдански парк. Пензионерка са пунђом извела је свог пекинезера у шетњу. Нагрувани батица у аир маx-у шета свог верног пита. Ја седим на клупи, заклоњен од немилосрдног јулског сунца крошњом горостасног платана. Грашке зноја теку низ моје слепоочнице. У моме крилу је празан тефтер. Покушај да пишем сагу бабе са пекинезером није успео, исцепао сам лист, згужвао га и погодио канту која је била на два метра од мене. То би био први пут. Мислио сам у себи. Посматрао сам људе и даље. Мишићави власник је чекао мишићавог кера да обави своје. Потпуно незанимљив лик за моју причу. Не знам зашто га спомињем. Можда се провуче као неки лајт мотив, или дарк мотив. Јел постоји уопште дарк мотив? Свеједно, нека буде алузија на криминални миље, момке са врелог београдског асфалта. Нека као наша сјебана стварност јер живимо у Србији. Мафија, деведесете. Дај молим те, то је таква глупост. Поново сам исцепао папир згужвао га. Погодио сам канту. Други за редом. Осећам се као Стеф Кари. Дилан на мојој мајци, се некако удебелио. Образи су му се развукли преко моје стомачине. Можда би требало да престанем да једем смеће. И Боб ће бити згоднији тако. Утрнула ми је буља. Морам да устанем. Гледам у празан нотес и остатке истргнутих страница. Док размрдавам ноге, мало се истежем, не би ли избацио иглице из мог глутеуса. Зашто не прође нека ултра занимљива девојка, и да шета неку неуобичајну звер. Типа добермана са две главе, црвене длаке, и запаљених шапа. Неки као модерни кербер.  То! Већ је видим како прилази. Из његових ноздрва назире се пламен. Црвена длака и окрутан поглед. Зашто не могу да смислим власницу. Зато што је глупа идеја, ето зашто! Цепај, гужвај, баци. Тхрее ин а роw! Стеф Кари даме и господо, за само 4 минута убацио је девет поена. Где ког ђавола да нађем инспирацију. Мој живот је тако незанимљив. Полако размишљам да обуставим потеру за причом за данас. То цалл ит а даy. Идем да поједем пљескавицу и да блејим на интернету до јутра. Опет ми се пуши цигарета…

Никола Дојчиновић, рођен 27.06.1990. у Неготину. У Зајечару је живео до 1998. када се поново вратио у Неготин где је завршио основну и средњу школу. Од 2009 године живео је у Београду. Тренутно је апсолвент правног факултета. Живи и ради у Неготину и приче пише претежно ноћу.

Advertisements