Саплићући се о корак, маестро је зашао за ћошак.
Обрисао је срчу са чела и бацио је пролазницима пред ноге.
Каква дрскост!
Као да они немају довољно раскомаданих снова
већ сада морају да пазе да се не оклизну о туђе.
Уместо извињења прешао је на другу страну.
Ионако је више волео таму. Сунце је варљиво.
Гле, већ му је излизало пар лица
која је крио испод отрцаног шешира.
Мора га мењати!
Због њега је остао са још поразних речи
које му неће још дуго слушати.
И шта онда?
Како ће објаснити људима да му је сунце узело
младост, снове и памет?
Никако.
Изгледа да је код њих кренуло отпозади.
Стара луталица је зинула од чуда пред маестровим
упалим лицем и набубрелим, ознојеним слепоочницама.
И би му жао човека
Маестро је у његовим очима видео
крв залазећег сунца.
Реквијем.

Песма објављена у Буктињи број 49.

Кристина Точаковић, рођена 22.6.1993. године у Неготину. Бави се преживљавањем.

Advertisements