Склупчана туга чучи у жижи
Тела уморног што трепери,
Мокра од суза, изаћи неће
Кроз урлик олакшања до плача.

Гола ко стена где ветар пева
Држи се за пркос-маску пред светом,
Кривица гули, жуља и крв пушта
Што низ усне цури кроз оквир од осмеха.

Кад мисао тупо удари
У жижу тела влажног од суза
Што личи на росу пред зору што пада,
Тканица сна поцепана буде.

Песма објављена у Буктињи број 49

Снежана Поповић, рођена је 30.1.1960. године у Нишу. Завршила Правни факултет у Нишу. Поезију пише од детињства. Живи и ствара у Кладову.

Advertisements