Орвелова „Животињска фарма“ је постала обавезно штиво у средњим школама још средином педесетих година XX века, и посебно је значајна јер за многе од нас представља прву причу са скривеном поруком коју смо прочитали у детињству.
На први поглед, то је једноставна прича о једној свињи на умору чија злехуда судбина инспирише остале потлачене животиње на фарми да подигну устанак против свог окрутног људског власника. Међутим, сваки ученик који поседује копију Јоркових „Коментара“ Орвелове књиге, зна да је књига заправо замишљена као благо замаскирана критика Стаљиновог диктаторског режима.

animal-farm
Обележимо седам деценија од објављивања „Животињске фарме“ (прво издање се нашло у књижарама 17. августа 1945. године) уз 12 чињеница које (можда) нисте учили на часовима енглеског језика:

  1. На књигу је утицало Орвелово искуство из Шпанског грађанског рата

О том свом искуству, Орвел је писао 1938. у свом класику „Омаж Каталонији“. Време које је провео у бегу од комунистичких чистки у Шпанији, инспирисало га је да пише о томе ‘како лако тоталитарна пропаганда може контролисати мишљење просвећених људи у демократским земљама’. Као резултат, настала је „Животињска фарма“.

  1. Томас Стернс Елиот је одбио да је објави

Елиот је похвалио ‘добар стил и суштински интегритет’ књиге након што је, као уредник издавачке куће Фабер & Фабер, добио копију Орвеловог дела. Међутим, овај угледни песник је одбио да је објави уколико Орвел не измени и презентује неке ставове ‘који ће имати више разумевања за Троцкисте’.

  1. Идеју о фарми Орвел је добио од једног десетогодишњег дечака

Идеју да радњу своје сатире смести на фарму, Орвел је добио посматрајући неког дечака који је бичевао коња упрегнутог у кола сваки пут када је он хтео да се окрене: ‘Пало ми је на памет да, кад би само те животиње постале свесне снаге коју поседују, ми не бисмо могли да њима владамо, и да људи искоришћавају животиње на исти начин као што богати искоришћавају пролетеријат’.

  1. Један руски шпијун је осујетио рано објављивање књиге

Орвел је у почетку имао великих потешкоћа да нађе издавача који би објавио „Животињску фарму“, у највећој мери услед страха од антируског духа којим је одисала. Изгледало је да ће књига коначно угледати светлост дана када је издавач Џонатан Кејп прихватио да је објави. Међутим, и он се врло брзо предомислио након упозорења које му је упутио Питер Смолет, владин службеник за кога се касније испоставило да је био совјетски шпијун.

  1. Прве критике нису увек биле добронамерне

Још од првог издања, Times је „Животињску фарму“ сврстао међу 100 најбољих романа на енглеском језику, роман је добио награду Хуго за фикцију, а књига је уврштена и у престижну Листу највећих књига Западне цивилизације. Међутим, неке од првих критика нису биле тако сјајне, попут оне у часопису New Republic где је описана као ‘досадна, недоследна и пуна стереотипа’.

  1. Ово дело је Орвелу донело славу

Иако су нека Орвелова претходна дела не-фикције („Пут у Виган“, „Омаж Каталонији“) већ постала широко позната, „Животињска фарма“  представља његов први комерцијални успех који је дефинитивно утро пут његовом наредном и још познатијем делу – „1984“.

af

  1. Орвелова супруга је преминула пре објављивања књиге

Нажалост, Орвелова супруга Ајлин – његов највећи херој – није могла да буде уз свог мужа након његовог стицања популарности која је све више расла. После 9 година проведених у браку са Орвелом, преминула је од срчаног удара под анестезијом током хируршке интервенције 29. марта 1945. године, мање од шест месеци пре него што се „Животињска фарма“ нашла на полицама књижара.

  1. Књига је била екранизована два пута

„Животињска фарма“ се на великом платну први пут нашла 1954. у форми првог британског дугометражног цртаног филма. Римејк, овога пута са правим глумцима (гласове животињама позајмили су Патрик Стјуарт, Келси Грамар, Пит Послтвајт и други), снимљен је 1999. године, и пратиле су га критике ‘мешовитог’ карактера.

latest

  1. „Животињска фарма“ није пун наслов књиге

Оригинално, Орвел је своју књигу назвао „Животињска фарма: Једна бајка“, али ‘бајковити’ наставак је одбацио амерички издавач 1946. године, и то се — осим у једном случају — поновило у сваком издању (и преводу) током Орвеловог живота.

  1. Илустрације за књигу је накнадно урадио Квентин Блејк

Познат по свом раду на класичним дечјим причама Роалда Дала, Блејк је био замољен да уради илустрације за верзију „Животињске фарме“ лондонског издавача Folio Society из 1984. године (…) Једанаест година касније, илустратору Ралфу Стедмену је поверена иста улога за специјално илустровано издање поводом 50 година од првог објављивања књиге.

  1. Књига је била забрањена у Источном блоку

Уопште не изненађује, сходно темама које обрађује, да је „Животи-њска фарма“ била забрањена у земљама Источног блока све до колапса комунизма 1989. године.

  1. Овековечена је и у бројним музичким нумерама

„Животињска фарма“ је инспири-сала бројне музичаре и њихове хитове: Dead Prez, Half Man Half Bisquit, Radiohead, Pink Floyd, REM… само су неки од њих.

pink-floyd-animals
Pink Floyd – Animals

+

Иако у њој нема ничега проамеричког, ЦИА је искористила књигу за антисовјетску пропага-нду

Углавном је позната чињеница да су Американци користили цртане филмове као средство пропаганде током Другог светског рата, али веома мало информација постоји о томе шта су радили током тзв. Хладног рата (још један појам који се суштински везује за Орвела). Већ крајем четрдесетих година ЦИА је трошила паре пореских обвезника на културу као средство пропагандне борбе против комунизма широм света. Међутим, Франсес Стонор Сондерс у својој књизи „Ко је платио Гајдаша: ЦИА и Хладни рат у култури“  (1999)[I], навела је само један анимирани филм: британску „Животињску фарму“ (1954) коју су снимили Џој Бачелор и Џон Халас.
То што је ЦИА одлучила да продуцира анимирану верзију Орвелове књиге скоро да је имало смисла. Скоро, јер је у филму изостављен крај из књиге – онај, где се комесари (свиње и људи) уједине у једну корумпирану и злу силу[II] .
Канцеларија ЦИА за тајне владине операције се максимално потрудила да добије права на екранизацију Орвеловог романа. У ту сврху су ангажовали неке од својих најбољих оперативаца, као и проверене сараднике убачене у Холивуд, како би написали сценарио. Они су отпутовали у Енглеску како би убедили Соњу Орвел (Џорџову другу супругу) да им уступи право на снимање филма, што им је релативно лако пошло за руком.
Тони Шо у својој књизи „Британска кинематографија и Хладни рат: Држава, Пропаганда и Консензус“ (2001) каже да је ЦИА изабрала Халаса и Бачелорову (који су, иначе, били супружници) из најмање два разлога: зато што је јефтиније било урадити филм у Енглеској него у Америци и зато што нису имали поверења у лојалност америчких аниматора услед познатог лова на црвене вештице (започетог још 1947) који је те 1951. године буктио свом снагом по Холивуду (неки од познатих америчких аниматора су већ били стављени на црну листу, упропаштених каријера и живота). Као главни разлог, ипак стоји чињеница да је двоје енглеских аниматора током рата већ радило на пропагандним филмовима заједно са неким од чланова америчке екипе за екранизацију књиге. Све то је на крају превагнуло у корист опције снимања филма ван Америке. „Животињска фарма“ је тако постала први дугометражни анимирани филм који је снимљен у Енглеској.
Уговор је склопљен у новембру 1951. године, а снимање окончано до априла 1954. године. Иако је на самом почетку британској страни било јасно стављено на знање да се сценарио неће стриктно држати оригинала, он је током снимања ипак био мењан неколико пута.
У израду филма је било укључено осамдесетак аниматора. Халас је касније изјавио да су таргетирану публику филма чинили одрасли, а не деца, али да су ипак морали да упросте радњу у односу на књигу.
Још једна занимљивост: овај анимирани филм није био приказиван у Француској све до деведесетих година XX века јер је био сматран ‘превише антикомунистичким’.
Приликом премијере 1993. године, домаћини су га представили као ‘омаж комунизму’, на шта је Џон Халас одреаговао са: ‘Овај филм није ни комунистички нити антикомунистички, већ прича за сва времена. Он је антитоталитаристички и његова је порука  хуманистичка.’ Његова супруга Џој Бачелор је причала како је њихова намера била ‘да сниме филм о слободи’.
Иако није сасвим јасно ко је предложио актуелни завршетак, јасно је да је баш то оно што је било потребно ЦИА — на крају само свиње постану у потпуности корумпиране, а остале животиње успешно подигну устанак и против њих. Ту се људи уопште не спомињу. Иако су се Британци (по њиховим изјавама) опирали измени оригиналног краја, после жучних расправа и чак девет сценарија мењаних у ходу током снимања, и првих пројекција тако окончане верзије филма, управо они су бранили измењен крај правдајући га ‘трачком наде у будућност, јер не смете из биоскопа послати кући милионе тотално збуњених гледалаца’ (притом не појаснивши ко је те милионе претходно збунио).
Наравно, ни британска страна екипе која је позадински радила филм није била узор невиности, па је тако Орвелов издавач Фредрик Ворбург неколико пута свраћао у студио и давао разне сугестије које је пре тога покупио у МИ6 (тајна обавештајна служба), чији је сарадник био. Предлагао је чак да један од главних ликова има Черчилов глас и изглед. Уз помоћ разних трикова, и он се добрано постарао да филм на крају постане успешно пропагандно оруђе.
Аниматор Хауард Бекермен каже: ‘И поред јасних жеља и налога Ције, сами аутори филма су хтели да ураде тај оптимистичнији крај филма због притиска конкуренције која се првенствено огледала у Дизнију. Да је којим случајем Орвел поживео, вероватно би забранио било какав покушај претварања његове књиге у овакав филм.’ Иако је филм одлично прошао на благајнама, критичари су ипак гледаоцима препоручивали да прво прочитају књигу пре одласка у биоскоп. Потомци аутора данас тврде како њихови родитељи ‘нису били свесни утицаја који је имала ЦИА, али и да педесетих година та служба није имала репутацију коју има данас. Наш отац је одлучно одбацивао такве тврдње, мада се мајка доста нервирала.’
Са теоријама пропаганде и завере се ишло толико далеко да су неки тврдили како је овај цртаћ одлична пропаганда за муслиманске земље, у којима су ‘свиње и пси нечисте животиње’.
Како год било, анимирана верзија „Животињске фарме“ јесте снимљена парама из буџета ЦИА, баш као и филм са правим глумцима који је био сниман паралелно са цртаћем (био је у продукцији 1954). И његов крај је – подразумева се – био измењен. Играни филм није доживео судбину свог анимираног побратима, никада није угледао светлости позорнице и биоскопски мрак. Поред ЦИА, и британска влада је сматрала Орвелову књигу врло занимљивим пропагандним средством, па је још 1950. финансирала стрип на њој заснован.
ЦИА је у својој историји имала бројне падове и успоне, али њихова умешаност у снимање анимиране верзије „Животињске фарме“, као једна од успешно обављених тајних операција, остала је добро чувана тајна скоро 50 година.

***

На крају текста, из оног прасета #13 једно интересантно питање се само наметнуло:

– Да ли свиње, коњи, псета и мајмуни на власт не долазе уз помоћ оваца, већ иза сваког успешног живинчета стоји Служба?

Ово питање професори књиже-вности по српским школама и факултетима никада неће изговорити, читали њихови ђаци и студенти Орвела или не. А баш то, одговор на ово питање, представља један од кључних недостатака стварног образовања у овој земљи.

Џорџ Орвел је још увек у праву.

orwell-was-right

линкови:
Jon O’Brien: 12 things you probably didn’t know about Animal Farm
(Metro, 17.08.2015) 07.03.2003)
Karl Cohen: The cartoon that came in from the cold (The Guardian 7.3.2003.)

[I]   Фраза у енглеском језику „paying the piper“ значи: ко плаћа гајдаша, тај бира музику по којој ће остали играти. Све је ионако само ствар избора…

[II]  Проблематични крај Орвеловог романа гласи: „Остале животиње су споља кроз прозор гледале у свиње па у људе, затим у људе па у свиње, па опет… али тада је већ постало немогуће рећи ко је ко од њих“.

Објављено у Буктињи број 49

Радмило Крачуновић, Лале, рођен 7.11.1966. године у Неготину. Један је од првих блогера у Србији. Председник је удружења Грађански круг. Аутор је блогова Грађански круг и Гробљански круг. Живи и ствара у Неготину.

 

Advertisements