murakami2Харуки Мураками је најпознатији и најпопуларнији савремни јапански писац који је и на нашим просторима прилично актуелан и читан. Последњих неколико година главни је фаворит за добијање Нобелове награде за књижевност, али то никако да се деси. Међутим, у некој догледној будућности мислим да је то неминовно и да ће ова најпрестижнија награда припасти овом великом писцу, јер сматрам да је то стварно заслужио. Мураками је један од ретких писаца који доследно наставља традицију магијског реализма. Наставља тамо где су стали Борхес, Маркес… И не само да наставља, већ крчи нове стазе за будућа поколења писаца и читалаца, открива нове светове надреалног и магијског, чиме књижевном правцу „магијски реализам“ додаје епитет „постмодерни“.
У вези са Муракамијем има више занимљивости. Једна од њих јесу наслови његових романа. Неретко он даје наслове који су директно везани за одређене уметнике односно уметничка дела и на тај начин им одаје својеврсни омаж са једне стране и означава као своје узоре са друге стране. Тако, на пример, трилогија романа „1Q84“ безусловно асоцира на Орвелову „1984“[I]. Наслов романа „Норвешка шума“ дат је по називу истоимене песме групе „The Beatles“. За роман „Јужно од границе, западно од сунца“ наслов је преузет од песме Нета Кинга Кола. Наслов романа „Кафка на обали мора“ неминовно алудира на познатог писца Франца Кафку. Роман „Безбојни Цукару Тазаки и његове године ходочашћа“ упућује на Франц Листове „Године ходочашћа“. За збирку прича „Мушкарци без жена“ која је код нас  објављена у септембру 2016. године, Мураками је искористио истоветан наслов Хемингвејеве збирке приповедака. Свакако да у поменутим књигама Мураками даје објашњења и смернице на основу којих ће читалац моћи да растумачи саму симболику наслова и пронађе нити које повезују контекст Муракамијевог дела са насловом, а самим тим и са аутором-узором и његовим делом на основу којег је дат и сам наслов.
Ако бисмо покушали да укратко објаснимо оно о чему Мураками пише, могли бисмо да кажемо: Муракамијева дела су попут снова. Док пише, он будан сања и ми, његови читаоци, док читамо, будни сањамо његове снове које је он на јави просањао и записао.[II] А снови су тако непредвидиви. Конфузни. Нереални. Пуни симбола и тајних значења. Није једноставно писати снове. Посматрано из другог угла, из угла читаоца, није једноставно дешифровати снове. Зато Мураками јесте једно велико искушење за све читаоце. За оне почетнике је готово немогућа мисија, али и за оне са дугим читалачким искуством није ’мали залогај’. Због тога је за читање Муракамијевих дела потребно прилично много времена и добра концентрација и проницљивост. Такође, потребно је и да знате како да га читате. Уколико Муракамију не приступите на прави начин, може се десити да вам промакне нека нит, неки детаљ који је нужан и неопходан да се Мураками схвати на прави начин.  Ко се сретао са Муракамијем и његовим обимнијим делима, зна о чему говорим (трилогија „1Q84“, „Играј, Играј, Играј“, „Окорела земља чуда и крај света“, „Кафка на обали мора“, ,,Хроника птице навијалице“). Овом приликом не желим да занемарим и потценим Муракамијеве краће романе и новеле („Спутник Љубав“, „Јужно од границе западно од сунца“, „Када падне ноћ“, „Лов на дивљу овцу“…) јер и они имају своје дражи. Међутим, они би требало да буду само увод у Муракамијеве светове. Загревање. Исто као када идете у теретану. Почиње се са теговима мање тежине. Прави Мураками ’крије’ се у горе поменутим обимнијим романима и, ако у њих улетите неприпремљени, лако можете ’залутати’ у свету Муракамијевих речи. Морате следити нит, да се не бисте изгубили у лавиринту који је Мураками саградио само за вас. А нити је много. Из тих разлога, поједине књиге је потребно прочитати барем два пута, баш због ’хватања’ што већег броја нити које је Мураками исплео својим речима и, самим тим, што потпунијег схватања написаног.
Мураками у својим делима иде до самих детаља. Ствари, појаве, догађаје и чињенице објашњава до најмањих ситница и ништа не препушта случају. То само говори о величини његовог интелекта, знању и искуству које поседује, али то у неким тренуцима зна да буде прилично монотоно и може да створи утисак да је можда све то чак и сувишно. Више пута сам се питао није ли могао да напише мање опширно дело, док сам се ’мучио’ са гомилом исписаних страница, којима није било краја. Сматрао сам да је краће књижевно дело (до триста страница) привлачнија опција за читаоце, али, дугогодишњим читањем Муракамија, схватио сам да то и јесте поента целе приче. У том детаљисању. Он вас тим подробним описима толико увуче у причу ’реалног и нормалног’, да готово и не осетите када будете увучени у свет паранормалног и надреалног који, исто тако, описује до детаља. А после вам нема повратка. Једноставно сте омађијани.

kafka-murakami2
Кафка на обали мора (илустрација)

Поред поменутог, неопходно је нагласити да су Муракамијева дела испреплетана фрагментима источне и западне културе. Он је у свет jапанске књижевности, а самим тим и уметности увео ’дух’ западног света (поп културе) због чега је и критикован да нарушава традиционалне јапанске вредности. У његовим романима недвосмислено се осећа дух Јапана. То се не може порећи. Он се осврће на историју, традицију, религију, филозофију, културу, обрађује политичка и социолошка питања, али такође има доста елемената и утицаја западне културе (књижевност, музика, филм, историја…). Мураками је на тај начин спојио, на први поглед, неспојиве ствари. Дух истока и уметност запада. Можда је то и један од главних разлога његове популарности широм света. Постао је један од ретких мултикултуралних писаца. Његова књиге су занимљиве за читаоца из Азије, али исто тако и за читаоца из Америке, Европе, Аустралије, баш из тог разлога што су састављене из фрагмената више култура, филозофија, религија, историје, уметности… Муракамијева дела имају једну универзалност препознатљиву са свих меридијана што омогућава да се велики број читалаца препознаје у прочитаном, али исто тако у себи носе и велику дозу мистерије, недокучивости и фантастике што такође невероватно снажно привлачи читаоце.
Занимљиво је споменути начин на који Мураками пише. „Сам метод писања заснива се на Муракамијевој навици да (док пише роман) створи рутину од које не одступа ни по коју цену. Та рутина се састоји од следећег: устаје сваког дана у четири ујутру и ради на рукопису непрекидно пет, шест сати. Поподнева су резервисана за трчање или пливање (или и једно и друго). Иначе, Мураками трчи по десет километара „у цугу“, а плива километар и по. Предвече проводи време у читању и слушању музике, а на спавање одлази у девет увече.“ [III]
Поводом тога Мураками каже: „Те рутине се држим сваког дана без изузетка јер свакодневно понављање истих поступака постаје у једном тренутку изузетно важна ствар, нека врста транса. На тај начин хипнотишем самог себе да бих достигао дубље стање свести. Да би се оваква врста навике спроводила дуго времена, на пример шест месеци или годину дана, потребна је велика количина менталне и физичке снаге. У том смислу писање је као тренинг преживљавања. Физичка снага је важна колико и надахнуће.“[IV]
Муракамијеви ликови су прича за себе. Свакако да ћете читајући Муракамијева дела успети да уочите неке заједничке карактеристике његових јунака које је градио кроз своје дугогодишње бављење писањем. Углавном су то усамљени и отуђени људи који живе мирним животом. Нису дружељубиви и имају другачији поглед на свет. Нису типични представници своје нације и своје генерације мада у великој мери осликавају своју нацију и своју генерацију. Пасионирани су читаоци и обожавају књигу. Такође велики су љубитељи музике и филмова. Због тога Мураками, у својим делима, говори о књигама, музици и филмовима које ’конзумирају’ његови јунаци, чиме на један индиректан начин даје одређену препоруку шта треба прочитати, послушати и погледати. Сходно томе, у свету Муракамија  можете ’срести’ следеће писце: Хемингвеја, Керуака, Конарда, Дикенса, Чехова, Кафку, Орвела, Карвера, Селинџера… Када је у питању музика ту су: Бетовен, Лист, Јаначек, Бах, Шуберт, Моцарт, Miles Davis, The Beatles, Beach Boys, Ray Charles, Elvis Presley, Luis Armstrong, Bob Dylan, The Rolling Stones, David Bowie, Bruce Springsteen, The Doors, Michael Jackson, Radiohead…[V]
О значају музике за своје писање Мураками каже: „Када пишем фикцију, потребна ми је музичка потпора, и песме аутоматски долазе до мене. Научио сам толико много ствари из музике – хармонију, ритам, импро-визацију. Ритам је веома битан за мене – потребан је да би читаоци наставили са читањем. Обично слушам музику док пишем, и на тај начин песме доспевају у моје књиге.“[VI]
Поред поменутог, већина Муракамијевих јунака су изврсни гастрономи. Уживају у спремању и конзумирању хране. Мураками је и у опису тих кулинарских вештина својих ликова прилично детаљан тако да ћете читајући га добити и многе рецепте, пре свега, јапанске кухиње, али и прилично огладнети, јер су описи изваредни.
Дакле, Муракамијеви јунаци нису дружељубиви и немају широк круг пријатеља. Више воле да бораве у свету писане речи и уживају у ритму добрих вибрација. А то подразумева самоћу или мали круг људи. Оно што можемо констатовати је чињеница да је њихова отуђеност и усамљеност можда и продукт самих личности јунака. Они не припадају ’овом једном једином свету’, већ као да су им тело, дух и ум раздвојени, као да ’бораве’ у више светова. Муракамијеви ликови имају одређене моћи и способности да обитавају у паралелним димензијама, да комуницирају са одређеним ентитетима које обичан медиокритет не може да схвати и уочи. То је можда још један разлог што они не могу да пронађу „своје место под сунцем“ у реалном свету, у којем живи већина, баш зато што истовремено припадају и неким другим световима.
Још једна заједничка карактеристика Муракамијевих јунака је та да су сви у потрази за ’нечим’. Сви они  имају своју мисију. Трагају. За смислом. Одговорима. Изгубљеним љубавима. Сновима. Или су једноставно на путу духовног и физичког сазревања. На том својем путу и својим мисијама, губе се у другим димензијама у којима важе нека другачија правила, доспевају на нека непозната места, где доживљавају лична откровења, необичне и невероватне догађаје и авантуре, срећу чудне и надреалне ’ликове’, (човека овцу, човечуљке, Џонија шетача (Johnny Walker), лутку од ваздуха, дечака званог врана, Калкулуса, читача снова, сенку…) што често читаоце оставља збуњене и изненађене.

covek-ovca2
Човек овца лик из романа ИГРАЈ, ИГРАЈ, ИГРАЈ

Са друге стране, Муракамијеви ликови у великој мери осликавају самог Муракамија. Што је готово постало правило за писце. Писци и јесу ликови које стварају. Барем на неком духовном и мисаоном  плану. И Мураками није нешто претерано дружељубив тип. Воли да чита, слуша музику, гледа филмове. Више му прија самоћа и отуђење. Одакле толико познаје, ту непознату другу страну, такозвану „тамну страну месеца“[VII], коју приказује у својим књигама, не бих знао да вам одговорим.
Ево, шта он каже о томе: „Замислите да имам брата близанца, један од нас, ’онај други’, је киднапован. Одведен је на неко далеко место и од тада се нисмо видели. Мислим да је он мој главни лик. Део је мене, али није ја, и нисмо међусобно комуницирали дуго времена. То је нека врста алтернативне форме мене самог. У смислу ДНК, ми смо исти, али наша животна средина је била другачија. Тако да наш начин размишљања може бити различит. Сваки пут када пишем књигу ’обујем на своје ноге друге ципеле’. Зато што се понекад уморим да будем ја. На овај начин могу побећи. То је фантазија. Ако не можете фантазирати, која је сврха писања књиге?“[VIII]
Женски ликови су мало другачији. У питању су мање-више успешне харизматичне жене и девојке које одишу стилом, духом и атипичном лепотом. За разлику од мушких ликова који су усамљеници и чудаци, Муракамијеве јунакиње су баш то, ’јунакиње’ у извесном смислу речи. Али и у њима постоји одређена доза тајанствености, натприродности, ексцентричности и фаталности по себе саме и по оне који их воле, желе и за њима трагају. Оне такође не могу да пронађу своје место у једном свету баш зато што су подељене између неколико света, што их такође чини неприлагођеним, отуђеним и несхваћеним. Али, када се сретну са својом другом половином, мушкарцем који за њима трага (у реалном свету или неким другим сферама), савршенство је на помолу. Особе растављених светова се коначно проналазе, раздвојене половине се напокон спајају, ’изгубљени рај’ се ипак проналази и круг се затвара. Али то није крај. Баш зато што круг означава вечито кружење. Непрестано трагање и лутање. Без почетка и без краја. Тако можете гледати и на Муракамијеве књиге. Можете их увек ишчитавати. Изнова и изнова. И увек ћете пронаћи нешто ново. Нешто што у претходним читањима нисте уочили.
Оно што сам изоставио да поменем, а нужно је да бих у потпуности дочарао Муракамијево стваралаштво, у општим-кратким цртама, ако је то уопште и могуће, јесте то да се у Муракамијевим романима велики акценат ставља на чин секса и сам секс. Али не у смислу презаступљености секса или вулгарних сцена и описа, већ из једног мистичног аспекта. Код Муракамија секс није само телесни ужитак, физичка потреба, врхунац пожуде и страсти, саставни и неопходни чин љубави, перверзија и грех, већ је и једно духовно путовање, ритуал, магија, медијум за продор у неке друге сфере реалности. У појединим романима главни мушки ликови, у мањој или већој мери, пате од Едиповог комплекса (Кафка на обали мора, 1Q84…), има чак приказа инцестних сцена, али и то није приказано у неком класичном и експлицитном смислу, већ је то све обавијено веловима мистерије, надреалног и метафизике, што код читалаца ствара и изазива одређену дозу збуњености и несигурности по питању прочитаног. Исто као у сну, што нас аутоматски поново упућује на тезу да Мураками будан сања и то записује.
Као завршну констатацију, рекао бих да је у великој мери мој ужитак у читању и проучавању Муракамијевог света омогућила Издавачка кућа „Геопоетика“ која је објавила велики број Муракамијевих романа. Такође, преводи Муракамијевих књига са јапанског, које је превела Наташа Томић, одлични су. Уживао сам у свакој књизи. Можда је ово сувишно што  говорим, али више пута сам се уверио у то како лош превод може да уништи једно књижевно дело. Да га банализује, начини нечитљивим, умањи вредност, не прикаже суштину и значај дела и аутора који се преводи. Срећа да Наташа није један од таквих преводилаца и да је посао одрадила максимално професионално и квалитетно и на тај начин омогућила нама љубитељима писане речи да на прави начин упознамо величину Харуки Муракамија.
Напослетку, као закључак читаве ове приче, могу само да додам: Оно што пружа потпун учинак надреалног и магичног у вези са Муракамијевим стваралаштвом, оно што спаја фикцију коју Мураками пише са стварношћу читаоца који је чита, јесте чињеница да вам је за читање Муракамијевих књига са његовим отуђеним, усамљеним и атипичним ликовима, неопходно да се и сами отуђите и осамите, јер је то једини прави начин да се чита и схвати Мураками. Значи, читајући Муракамија ви аутоматски постајете исти као његови јунаци. На тај начин Мураками вас увлачи у своје светове и чини вас, ако не својим јунаком у потпуности, онда макар саучесником и сапутником на том виртуелном и надреалном путовању. А то је већ магија. Или стручно речено: постмодерни магијски реализам.

1q84-murakami
Илустрација за роман 1Q84

[I]  У јапанском језику слово Q и број 9 исто се изговарају. Када се 1Q84 изговори на јапанском, добије се 1984, што је директна алузија на познати роман Џорџа Орвела који се више пута и помиње и цитира на овим страницама. (поговор романа 1Q84, задња корице, Геопоетика 2010).
[II]   То је рекао и сам Мураками за своје писање али до тог закључка сам дошао и ја као аутор овог текста дугогодишњим читањем и проучавањем његових књига.
[III]   Преузето са сајта: „Писање.нет“, чланак: „Како пише Мураками“;
[IV]    Цитат из интервјуа дат за часопис „The Paris Review“;
[V]   На званичном Муракамијевом сајту у категорији „Resources“ приказане су све нумере заступљене у Муракамијевим књигама. Такође, оне се могу и преслушати (линк: http://www.harukimurakami.com/resources)
[VI]   Цитат из интервјуа дат за часопис „The Guardian“;
[VII]   „The dark side of the moon“ – музички албум британске групе PINK FLOYD, објављен 1973. године, један од најбољих музичких албума свих времена. Израз „тамна страна месеца“ је у највећој мери кренуо да се примењује након објављивања овог албума, и означава страну месеца која се, посматрано са планете Земље, увек налази у мраку. Примењујући аналогију, израз означава оно што остаје непознато људској спознаји. Недокучиво. Сходно томе, у једном ужем смислу, израз се може односити и на тамну страну свести то јест помрачење свести или пак колективно несвесно. У једном ширем смислу, поменути израз означава сва она мистериозна и недокучива стања ствари за која не постоји реално и логично објашњење (констатација аутора).
[VIII]   Цитат из интервјуа дат за часопис „The Paris Review

Приказ објављен у Буктињи број 49

Миљан Ристић рођен је 3. 11. 1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четири књиге постмодерних прича Увертира (2001.), ДемоНкратија (2004.), Нитоген (2013.) и Визије (2015.) као и књигу дечје поезије Екстра немирци (2009.) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и веб-магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови превођени су на светске језике. У интернет свету познат је као eXperiment. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника часописа Буктиња. e-mail: miljan.cann@gmail.com

Advertisements