Поезији

Осећам нечије прсте на свом челу
А знам, сâм сам у овом мрклом мраку
Чија би реч да такне сред тмине тачку белу
Док њих све је више с црнилом у сунца зраку

Осећам нечији прсти склапају ми очи
А знам, не видех никог ширином погледа
Ко нектар и вино у врч помешане точи
Мада – њих је више с празнином недогледа

Осећам нечије прсте на својим устима
Са жељом да реч ми умре или ме угуши
И знам – све их је више са лажним крилима
С врапцима у гласу и враном у души

Осећам нечије прсте на свом врату
А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби
И као да их је још више у овом позном сату
Који ми поразом прете у својој дрској злоби

Анђелко Заблаћански, рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014) и збирку афоризама Палацање (2006). На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку „Везирове сузе“. На санктпетербуршком поетском фестивалу „Поезија улице“ (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом „Доброчинство“ (Барону Штиглицу). Неколико песама преведено му је на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и он је преводио неке од руских песама.  Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник електронског часописа Суштина поетике. Живи у Глушцима.

Advertisements