Књигу непривлачног наслова купила сам вођена инстинктом. Оно што нас ужасава и јежи, помало нас и привлачи, на један таман, дубок и неодољив начин. Животињски свет ме, свакако, фасцинира својом необичношћу, разноликошћу и пре свега уклопљеношћу у све неразумљиве тајне по којима се живот одвија. Међутим, моја опчињеност људским далеко надма-шује ту фасцинацију и оставља животињски свет у сенци из које се, неким нарочитим феноменом, ретко наметне мом погледу. „То што видимо, то је увек свет, а никад оно чисто, немотрено, што се удише и бесконачно зна и за чим се не жуди (…) То је судбина, бити насупрот, вазда“, каже Рилке у „Девинским елегијама“.
Зашто „Жабе“? Шта је нагнало аутора да свом роману да такав наслов? Да бих дошла до макар половичног одговора на ово питање, морала сам прочитати првих пет обимних поглавља, више од 300 страница овог романа. Мо Јен је књижевни псеудоним Гуан Мојеа, и игра речи – те две речи заправо значе „не говори“, „ћути“. На сличан начин и наслов књиге заправо је варка, обмана, игра речи, навођење на криви траг. Има још таквих примера: прва асоцијација ми је наслов Куцијевог познатог романа „Фо“; можемо га тумачити као презиме писца „Робинзона Крусоа“, али и као реч „непријатељ“ („friend or foe?“) чиме нам аутор суптилно наговештава да је писац (можда) непријатељ (читаоца, ликова, истине). Исто тако, реч „жабе“, „ва“, може се тумачити на више начина. Није у питању трик, поигравање са читаоцем, постављање загонетке коју ћемо пожелети да решавамо из забаве; књига нам, кријући се на почетку, а затим све отвореније, предочава и раскринкава најделикатније питање Кине у периоду после II светског рата.
А све почиње лагано, привидно наивно. Наратор, у форми писама упућених старијем колеги, познатом и прослављеном књижевнику из Јапана, започиње причу о својој тетки, школованој акушерки која покреће своју праксу у послератном периоду, у селима Североисточног Гаомија. Прича нам на самом почетку даје увид у детињство читаве једне генерације рођене десетак година након завршетка II светског рата, која заједно са одраслима мора сносити терет обнове и индустријализације земље, њен прелаз од аграрне у модерну комунистичку државу. Благо разочарање оваквим почетком књиге ставила сам „у заграде“, сигурна да иза тог идиличног, мада помало горког описа одрастања на селу, описа једне дружине чији сваки члан носи име по неком делу људског тела (Носоња, Рукан, Стопалан), аутор мора понудити нешто чиме ће нас тргнути из тог идиличног сна. Понављам ту реч – идилично – иако већ на почетку књиге читава дружина здушно жваће угаљ, услед глади која је тих година владала у Кини. Како онда говорим о идиличности? Оно што сам прочитала на првим страницама подсетило ме је, начином на који је приказано, на романе мог детињства, на Бранка Ћопића и друге ауторе који су, у послератној Југославији, описивали одрастање на селу, рат и послератни период из перспективе детета, помало горко, али са дозом хумора. Без обзира на све, то је време, у односу на оно у коме се аутор налази док пише , идилично, или због временске дистанце која све обоји на другачији начин, или због промена, нарочито убрзаних у двадесетом веку, које јесу донеле ново, другачије друштво, али оно можда није оправдало очекивања. Одавно ми до руку није дошао роман који бих, било због одабира теме или због начина на који је тема обрађена, упоредила са романима детињства, са школском лектиром осамдесетих година у социјалистичкој Југославији. Веро-ватно су романописци савременог Запада напустили овакав начин писања пре једног, или бар више од пола века. С обзиром да сама нисам одрастала на селу, и да припадам нешто млађој генерацији од описане, оно о чему аутор пише, у смислу поистовећивања, могло би бити занимљиво тек генерацији мојих родитеља или још старијима. Оквир у коме се ја као читалац много лакше проналазим је велики град, сивило предграђа, па био то Париз, Праг, Лисабон, Буенос Ајрес или неки други. Могу се пронаћи и у градовима уништеним ратом, бомбардовањима, чак и у рову или импровизованим војним амбулантама. Али не и на селу, мора то бити асфалт, то је мој терен. Међутим, овај ме аутор води по селима Североисточног Гаомија, тамо где се узгајају брескве, где је уметност сведена на прављење фигурица од глине, где се даноноћно чује крекетање огромног броја жаба, где децу на свет још увек доносе старе примаље, а први ручни сат изазива огромну пажњу и постаје читава мала сензација. Јасно је да је аутор намерно одабрао епистоларну форму и једноставан и директан начин приповедања, да нам из перспективе детета дочара једно време у коме се зачиње проблем који представља његову основну преокупацију. Причајући нам лагано, директно, наивно, ту своју породичну причу, описујући детаљно сва хтења и страховања њених чланова, он нам, наизглед овлаш и само у функцији приче, набацује најважније податке о променама у кинеском друштву које су на те чланове утицале. Тако сазнајемо да је од ’53. до ’57. године био период процвата производње и економије и да су биле богате жетве.
„Народ је био сит, добро обучен и срећан, те су се жене утркивале која ће пре да затрудни и роди. Тих година, тетка није знала где јој је глава од посла. Трагови точкова њеног бицикла могли су се видети на сваком друму, у сваком сокаку тих осамнаест села нашег Североисточног Гаомија, док су отисци њених стопала били расути по двориштима већине сељана. (…) У познијим годинама, тетка би се често са сетом сећала тих дана. Било је то златно доба Кине, у исто време и златно доба теткиног живота. Не памтим више колико је пута тетка, са сјајем у очима, чежњиво говорила: ’У то време ја сам била живи Буда, богиња плодности, мирисала сам на стотину цветова, за мном су летели ројеви пчела и лептирова. А сад, мајку му милосну, сад за мном лете само ројеви зунзара…’ “
Откуд та промена у теткином животу и животу Кине? Зар са годинама Кина није била све напреднија, економски све јача? Дечаци, тада ученици петог разреда основне школе, мораће на својој кожи прво осетити погоршање односа између Кине и Совјетског Савеза. Неколико година касније уследиће и сурова Културна револуција, која не оставља нетакнутима ни најверније представнике борбе за развој и напредак комунистичке Кине. Након глади, сазнајемо даље из романа, 1962. године богато је родио кромпир. То је донело велико олакшање народу, али истовремено и нове проблеме држави у развоју.
„Почетком зиме 1963. године, Североисточни Гаоми забележио је први талас раста природног прираштаја после оснивања Народне републике Кине. Те године, само у 52 села наше комуне рођено је 2868 беба. Њих је тетка називала ’децом слатког кромпира’.“
Аутор је радњу и овог романа, као и неких ранијих, сместио у фиктивни Североисточни Гаоми. Његово родно место заиста се звало Гаоми, али подаци о којима је говорио, места која је наводио, била су измишљена. Ипак, ти подаци вероватно нису много одударали од ситуације која је тих година била актуелна.
„За свако од те ’деце слатког кромпира’ родитељи би, када би дошли да их упишу у матичне књиге рођених, добијали купоне за 5 и по метара платна и килограм сојиног уља. Они који су добили близанце, добијали би дупло више. И док су посматрали то златножуто сојино уље и прстима савијали купоне из којих се ширио мирис мастила, тим мајкама и очевима би очи засузиле, а душа би им се испунила дубоком захвалношћу. ’Нема бољег друштва од овог садашњег! Још ти и поклоне дају кад родиш дете’, рекла је моја мајка. ’Земљи фале људи, требају људи, њој су људи драгоцени, него шта!’ И док је у души осећао неизмерну захвалност, народ је кришом донео одлуку да рађа што је могуће више деце, и тиме се одужи домовини за њену доброту.“
Преокрет је уследио већ 1965. године. Вртоглави пораст становништва почео је да притиска државну касу, да угрожава план о напредовању и модернизацији земље. Приступило се новој политици – политици планског рађања. Слоган који су власти тада истакле гласио је: „Ни једно није мало, двоје је таман, троје је превише.“ У то време, то је још увек имало форму предлога. Приступило се едукацији неуког сеоског становништва. Тетка, до тада само примаља, постала је један од извршилаца и контролора спровођења нове политике. Није се могло никако ићи против ново-успостављеног система који је из фор-ме предлога и едукације веома брзо прешао у форму обавезног, а затим и присиле путем санкционисања и медицинских захвата; то је правдано речима да се ради о позиву партије, директиви друга Маоа, о политици државе која се, у интересу свих, мора беспоговорно спроводити. И спроводила се, у почетку кроз пропагирање контрацепције, кроз пуштање, у селима и градовима, поучних филмова и извођење позоришних комада у едукативне сврхе, затим кроз дељење бесплатних презерватива и контрацептивних пилула, да би се убрзо прешло и на технику подвезивања семеновода, уз мере принуде. Ускоро је уследила уградња спирала женама одмах после првог порођаја, без тражења дозволе и сагласности за такав захват. Народ се, неук народ, томе противио. Писац избегава да нам о свему томе изриче свој суд; ипак, кроз говор обичних људи (рецимо, нараторове мајке) можемо видети шта се у Кини сматрало традиционалним вредно-стима од памтивека.
„Од када је света и века, људи су децу рађали пратећи законе природе. Још у славно доба династије Хан, цар је изд’о уредбу којом је наредио да се женска деца удају са тринаес’. Тешко би га било очевима и браћи оних које се у тим годинама не удају. ’Де ће држава да нађе војнике ако жене не буду рађале? Сваки боговетни дан нам пуне главу како ће Американци да нас нападну, сваки боговетни дан на сав глас позивају на ослобођење Тајвана, па ’де ћемо да нађемо војнике ако жене не буду рађале? Ко ће онда да нас брани од тих Американаца, ако не будемо имали војнике? Кога ћемо онда да шаљемо да ослобађа Тајван? (…) Председник Мао је рек’о: ’ Што нас је више, то смо снажнији, што нас је више то ће нам бити лакше. Људи су живо богатство, ко има људе има свет!“
Јесу ли то заиста биле речи председника Маоа? То не сазнајемо из текста. Наступиле су године које су биле предвиђене за стварање неких других богатстава. Политика планског рађања ограничила је породице већ почетком осамдесетих година прошлог века на само једно дете. У сеоским домаћинствима, у случају да је прво дете било женско, могло се је родити још једно, али тек после осам година. Државни службеници, чланови партије, војници и официри, нису смели ни помишљати на друго дете, осим по цену жртвовања службе и враћања на село. Али како се систем вредности променио, то није била привлачна алтернатива. За разлику од државних службеника, људи са села били су спремни да на сваки начин покушају да преваре власти. Они који су откривени у покушајима преваре, најстроже су санкционисани. Женама су абортуси рађени и у поодмаклој трудноћи, што се неретко завршавало смртним исходом и по мајку и по дете. Таква је ситуација, с друге стране, изазвала отпор и илегално узајамно потпомагање људи који су покушавали да остваре своје (сматрали су) елементарно право на рађање. Живо дете, рођено дете, није се могло више убити, иако су за њега морали платити баснословну казну. Играјући на ту карту, жене су одлазиле код оних који су били спремни (за неку надокнаду или без ње) да им илегално отклоне на силу уграђене спирале, а након зачећа, породице су их сакривале, неретко у подрумима и на сличним местима, у нади да ће моћи промаћи ригорозним контролама које је партија упућивала у свако село. Да би се политика планског рађања спровела до краја дете је морало бити убијено док је још у мајчиној утроби, по цену мајчине смрти.Мо Јен нам, живо и више нимало идилично, приказује осећања тих мајки, спречених да добију друго дете, које, иако су присуствовале ситуацијама са смртним исходом својих сународница, нису одустајале од покушаја да донесу на свет „незаконито“ дете.
Свакако, сад се већ јасно види о чему заправо говори овај, на почетку лаган, а заправо претежак роман. Жабе, на кинеском „ва“ , такође значи и деца, бебе, само се другачије изговара. Тајну нам открива супруга наратора, и сама учесница, будући акушерка, у многим абортусима.
„Кад мало боље размислиш, жабе уопште нису грозне. Људи и жабе имају исте претке. По свом облику, пуноглавац је сличан људском сперматозоиду, људске јајне ћелије и јајашца жаба такође се не разликују. Осим тога, да л’ си некад видео како изгледа људски ембрион стар три месеца? С онако дугачким репом, ништа се не разликује од жабе у периоду метаморфозе. (…) Зашто речи ’жаба’ и ’беба’ исто звуче? Зашто је плач детета које је тек изашло из мајчине утробе тако сличан крекетању жаба? Зашто многе од глинених фигурица из нашег Североисточног Гаомија у своме наручју држе жабу? Зашто се предак људског рода назива ’Нива’? ’Ва’ и ’жабе’ потпуно се исто изговарају, што потврђује да је први предак људи била једна велика женка жабе. То доказује да су људи настали еволуцијом од жаба. Теорија да је човек настао од мајмуна потпуно је нетачна.“
Супруга наратора кажњена је за своја „злодела“, за велики број абортуса силом извршених над женама, тиме што сама не може остати у другом стању. Бездетна жена је неостварена, несрећна жена, иако је школована и остварена у својој професији. Она горе наведеним речима убеђује мужа да је пусти да ради на фарми жаба букачица. Језив опис ове фарме изразит је контраст политици планског рађања. Жабе се вештачким путем, стимулисањем овулације, подстичу на што већи природни прираштај. Жабе су корисне, за разлику од беба. Могу се јести, из њих је издвојен веома користан пептид који служи за подмлађивање, од њихове коже справља се скупоцена крема. Шта може бити ужасније? Можда фарма беба? Аутор не крије свој ужас и гађење, свој страх. Ствар постаје још замршенија када се открива да је фарма само параван за прикривање „сурогат материнства“, праве фарме беба, која некима служи за стицање огромне зараде, а другима да се докопају силно жељеног потомства. Упркос политици планског рађања, обичан свет се и даље клања Богињи Плодности, и на улици купује глинене фигурице које представљају децу, надајући се да оне имају чаробну моћ и да доносе принову паровима без деце.
Жабе имају још једну улогу у овој причи. Тетки, извршиоцу, и то сувише ревносном, политике планског рађања и уништавања незаконитих трудноћа, кроз привиђање жаба враћају се душе нерођене деце које траже одмазду. Тетка, већ помало помраченог ума услед халуцинација које пројектује грижа савести, проналази решење у веровању да се свако од те нерођене деце ипак поново рађа, али у другачијим условима. Мора веровати и да их она, онако како их је убила, сада поново оживљава, па смишља ритуал са глиненим фигурицама у чему јој помаже један од локалних уметника. Молећи се испред извајане деце, призивајући их у живот, она се обраћа вишим силама за помоћ. Да ли је нека виша сила у стању да поново оживи убијену децу, или то превазилази њене моћи? Веровање у такву могућност одржава тетку у животу; парадоксално, она почиње да верује да није убица, већ спасилац те деце. Убивши их у једном тренутку, створила им је шансу за бољи живот у неком другом. Савремена Тетида, која не убија своју, већ туђу новорођенчад (заправо, свако новорођенче је свачије дете, убијајући било чије, увек убијамо своје), проналази задовољство или бар смирење верујући да им је подарила бољи живот. Оно што разликује човеково убиство од оног које животиња врши услед инстинкта или самоодбране, јесте човеково веровање да је у служби божанског, да је и сам постао богом, те има право да одлучује о животу исмрти других.
Аутор не крије осећај кривице. Криви су многи други, али крив је и он сам. Учесник, као и многи, у политици коју је држава спроводила уз цену коју је при том одредила да плати. Је ли то била праведна цена?„Свако дете је јединствено и незамењиво. Значи ли то да крв којом сам укаљао руке никада нећу моћи да сперем? Значи ли то да душа морена осећајем кривице никада неће добити опрост?“
Прошетавши нас кроз године послератне Кине, Мо Јен нам је дао комплексну слику једног друштва у развоју. Најлакше је било упознати онај припрост свет, обичне сељаке који верују да је врхунац човекове среће, и успеха једне породице, у рађању детета. Ипак, омогућено нам је да видимо и друге ствари, оне које се одвијају мало даље, иза паравана: како се постаје успешан политичар у социјалистичком (или било ком другом) миљеу, како се од богаташа може доћи до просјака, чиме се у Кини баве школовани људи, ко и под каквим условима може постати директор мултинационалне компаније итд. Донекле нам је приказана, у том новом свету, и позиција уметника, прво оног традиционалног, ког би, језиком Достојевског, могли чак назвати „јуродивим“. Аутор нам приказује вајаре глинених фигурица за које народ верује да су у поседу магијских моћи, помало врачеви. Тај давнашњи, данас углавном изгубљени став о уметнику као свештенику неке наслеђене, помало јеретичке вере, никако се не може применити на уметника новог доба. „Јуродиви“ врач-уметник потпуно је неосетљив на почасти и новац, непоткупљив и незаинтересован да се стави у било чију службу (сем неких сила којима се заветовао, и до којих, рекло би се, једини има приступ).Неретко је неспособан да се брине сам о себи као и да пласира своју уметност, па се неко од оних који се диве његовом делу ставља у његову службу, уместо њега завршавајући прозаичне послове и продајући за минимални новац, довољан за преживљавање, његов рад. Упркос томе, њима се чак и припадници власти диве, иако их ти стари ствараоци у потпуности игноришу, чак и презиру. За разлику од њих, уметника нове генерације препознајемо у лику наратора, у неком смислу ускогрудог, плашљивог, каријеристе, неспремног да се супротстави. Његово дело нема магијских моћи. Зар он, такав, може бити уметник? У бездваздушном простору, на пола пута између села и града, своје прошлости и каријере уметника коју покушава да изгради, он је само посматрач који покушава својим писањем оно што његова тетка покушава молитвама испред глинених фигурица – да се реши утвара које га прогањају. Није способан да утиче на стварност и да је мења, није чак способан ни да растера духове који њега самог прогањају. Да ли се, тиме што говори о њима, растерећује? Ауторнас разуверава.
Књига се завршава истоименом драмом у девет чинова, коју писац од првих страница најављује, као да све написано служи само томе да најави драму. Драма је писана у сасвим другачијем маниру, веома модерном, чак бекетовском. У њој се радња романа тек делимично понавља, уводе се нови ликови (за неке се може рећи да играју улогу хора у драми). После читања драме (за коју морам признати да би можда била помало недоступна, неразумљива, без романа који је најављује), остаје нам горак окус, и осећај који нас нагони да признамо – криви смо. И ми смо судионици у изградњи једног света у коме су, сад се већ може рећи одавно, једне вредности замењене другима. У то име, непосредно или посредно, сви смо убице деце.
ПРВИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: Матори, видим ја да теби живот више није мио. Ко још тако клевета људе?
ДРУГИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: Шта дробиш којешта? ’Де у оваквом друштву има таквих гнусних и мучких убистава о којима ти причаш?
ПРВИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: Мора да је у оној радњи поред пута глед’о превише филмова.
ДРУГИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: Па је почело да му се привиђа.
ПРВИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: Па је социјализам помеш’о с капитализмом.
ДРУГИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: А добре људе с олошима.
ПРВИ ЧОВЕК У ЦРНОМ: А добронамерност са злонамерношћу.
После свега наведеног, остаје питање зашто сам поред наслова „Жабе“ ставила као поднаслов – „како написати оду животу“? Књига је у великој мери посвећена нерођеној деци Кине, оној непоновљивој, коју никаква магија традиционалних, а поготово не савремених уметника, неће поново оживети. Њихови несуђени родитељи и сами се, налик утварама, вуку по свету не налазећи ништа што би им тај свет могао понудити у замену за оно што нису добили, нису могли добити, нису хтели или нису дозволили другима. Гротеска у коју се прича на крају претвара не оставља пуно простора за величанствена осећања. Ипак…
„Седео сам за радним столом, господине, и пишући вама писмо, разматрао питање одгоја тог детета. Обоје смо били људи од већ скоро шездесет, физичка снага и енергија почела је да нам опада, па је било логично да унајмимо дадиљу која је већ имала искуства у неговању беба, или пак неку дојиљу како би нам дете сисало људско млеко. Моја мајка је говорила да деца одгајана на крављем или козјем млеку немају мирис човека. Иако се дете може однеговати и на крављем млеку, опасности је ту небројено много. Да ли ће ти бескрупулозни трговци после афера ’разређеног млека у праху’ и ’млека са меламином’ престати са својим хемијским експериментима? Ко зна каква ће се још деца појавити после ’главате деце’ и ’деце са камењем у бубрезима’? Сад сви они држе реп међу ногама, ко пребијена псета, и претварају се да су јадни, али неће проћи ни неколико година, а они ће поново весело махати реповима и смишљати ко зна какве још гнусније препарате којима ће тровати народ. Јасно ми је да је највреднија течност на свету право мајчино млеко. У том се млеку налази небројено много мистериозних састојака, који су заправо материјализована мајчинска љубав. (…) С дубоким осећањем стида, господине, морам да вам кажем да ћу писање драме морати да оставим за касније. Дете које само што није стигло на овај свет, сигурно је далеко битније од једне драме. Можда је то и добро, јер су делови које сам претходно већ осмислио били мрачни и крвави. У њима има само уништења, а не и рађања, само очајања, а не и наде. Једно такво дело може само да затрује људима душу, а то би још више продубило моје грехове. Молим вас, господине, да ми верујете. Ту драму ћу сигурно написати. Латићу се пера када се то дете буде родило. Написаћу једну оду животу.“

mo-yan-12-10-12

Приказ књиге објављен у Буктињи број 49

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“, „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ” и „Култивиши се“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, чека на објављивање. Сарађује са Нишким културним центром.

Advertisements