Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?
Б. Брехт

Уморни човек, европејац двадесет и првог века, попео се на последњу галерију. Живци су му били преморени, у глави су му бучале глупе ситне бриге свакодневнице, као ритам корака живота; а разливен у свести тињао је и страшан земљотрес који је порушио цео један јужни део Италије, мигрантски немири и једна поплава која је однела куће и судбине многих голих људи у Србији. Тако, нејасно и скривено, неприметно и постиђено, сам са собом, осећајући се кривим пред тим људским ликовима који немоћно пружају руке пред стихијом – уморни човек који је заложио живот у борбу против недаћа које су резултат односа у друштву – седео је мирно док се завеса не дигне. Завеса се дигла.
Тишина. Зачуђеност. Збуњеност. У дну свести побуна – шта је то и каквог смисла има? Покретна непокретност. Неразговорни разговор. Језик не разумемо. Осећаје не осећамо. Наслућујемо душевне покрете иза стилизованих грлених гласова који се ломе. Али тела? Та тела су речита. Девојка која се снебива, плаши и мази, онако како се заљубљена девојка хиљадама година снебивала и мазила. Младић који се ломи и урла када су му драгану отели. Који стоји у исконској пози ванвременског чекања. Мајка која импулсивно и најискреније даје живот за спокој свог детета. Унука која одбија да баби купи одору за сахрану, јер се, себично загрљена са животом, френетично плаши смрти. То је живот, свачији живот, то је човек уопште – иза стилизованог израза покрета и гласова. Живим у мрачно време, одзвања на позорници. „Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта! Али како да једем и пијем, Кад оно што поједем отимам гладноме, А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?А ипак једем и пијем.“ Речи о(п)стају поред нас, док стидљиво ломимо прсте што тише (да не сечемо гробну тишину), потискујући осећај да се око нас догађа нешто заиста битно, нешто важно што (још увек) не разумемо. Ни не слутимо одговор. Фасада се урушава, одлама део по део нашминканог живота – чији путеви у мочваре воде. Ствар поноса је бити човек. Ствар ретког и несхватљивог пркоса. Човек на последњој галерији се потом запита – да ли вреди да будем човек када су сви остали постали машине? Да ли могу да победим масу и останем личност? Победим масу и останем човек? Људи без људскости, човек без чојства (није Миљанов, ал’ је и даље архетип). Свестан је да њихови дланови служе за намештени аплауз, њихови гласови за буку која прикрива истину, њихов корак као лажни правац за обећану земљу – само воштане фигуре на изложби „Људи за људе“. Покушавање доспевања и преузимања онога што по законима истине људима не припада. Човек крије сопство у старој мансарди буке, параде кича и карневализованог смеха. Њихов дах само је штури остатак од оног Човека који је некада постојао. Лупају длановима, причају, певају, вриште, све док им се дланови не зарумене, уста не пресуше – апсурдна гротеска у монтипајтоновском свету. Мали дечак у њему, загрљен са зеленом лоптом и вечито мусав, и даље се упорно пита – да ли је искрен само онај који гласно говори?
„А када би ајкуле биле људи“, упита господина К. ћеркица његове газдарице, „да ли би биле пристојније према малим рибама?“ Европејца на последњој галерији хвата паника на помисао о сопственој слабости и да ће га открити. Свестан отуђеног и себичног живота, крије се од спознаје и кајања. Зато френетично креира маску да би иза ње сакрио ноншалантно, софистицирано лице, да му помогне да се претвара, да га заштити од погледа који зна. Незадовољство почиње да га издваја, дуготрајно уверење о безвредности гради снажне зидове. Што ближе приђеш човеку, наглије ће узвратити. То је неразумно, али упркос ономе што човеку кажу књиге, човек је често неразуман. Бори се баш против оне ствари за којом чезне. Усамљује се, ствара око себе круг празнине, узалуд се сусреће са људима, јер они не улазе у његов затворени простор у којем живи сам са својом повређеношћу и сујетом. То је однос – страшан, али искрен – ничег нема. Невеселе улице, ходање без циља, тапшање по рамену, медаље око врата, пусте кафане пуне светла, бежање од људи које познаје, непотребне везе без икаквог задовољства. Човекове слабости су се отимале, не успевајући ни да завладају потпуно животом, ни да потпуно умру. Авети настављају да ходају тим кругом који је око себе нацртао, по коме светле пламичци сећања, не осветљавајући ништа, плашећи и њега и друге својим мртвилом. Нисмо у њему, јер он није у нама, не живимо га, не оправдавамо својим учешћем.
Уморни човек силази са последње галерије и улази у свој живот назад – у Европу, у борбе идеја, у оштри немилосрдни обрачун друштвене реалности, свет без загрљаја, без играчака. За тренутак застане напољу. Израња из спознаје о свету као из дубоке црне воде. Поглед му је маглен, сећање прекинуто. Из свог мрака види само како пред њим мутно светли пећински отвор. Ко је подигао камен? Загледан у силуету дрвета с тишином и осећањем непролазне пролазности људске снаге и љубави. Хоће да викне, али нема гласа, нема снаге, осећа само мучнину и страх. Самртнички страх – јер су сви отишли некуд и никада се њему неће вратити, нестали су нетрагом, помрли од ужаса хладне људске емоције, изгорели су на праговима сопствених кућа, нема их, никог нема. Остао је сам, сам под пећинским стропом који се све више спушта, затвара га у гроб жива, леже му на прса. Не може да крикне, не може да се одупре рукама, не може да макне један део тела, ваздуха нестаје, стена га притиска… А онда притисак попушта, осети чврст стисак у руци, дише лакше у полутами пећине, окупан незнањем и сенком Истине, гледањем право у пећински отвор и страх је мањи. Када би ајкуле биле људи, сада Европејац схвата, стисак руке би био спас. Када би ајкуле биле људи, човек би човеку био друг.

Есеј објављен у Буктињи број 49

Милена Кулић (1994, Бачко Добро Поље) – студент српске књижевности. Пише поезију, прозу и есеје. Бави се пре свега позоришном критиком, теоријом позоришних и драмских уметности. Добитник награде „Боривоје Маринковић“ коју додељује Филозофски факултет из Новог Сада. Оснивач, уредник и лектор часописа за културу и уметност КУЛТ. Члан редакције Билтена Стеријиног позорја. До сада објављивала у часописима: Летопис Матице српске, Детињство, Билтен Стеријиног позорја, Слово, Нови Полис, Међутим, Културни херој, P.U.L.S.E, Култ.

Слободан Станојевић, рођен 1981. године у Неготину. Још са дванаест година показао је свој таленат и љубав према цртању. Уписује приватну ликовну школу коју су држали академски уметници Душанка Ботуњац и Драгољуб Стајковић. Након пет година почиње да ствара самостално, радећи у техници оловке, акварела, темпере. Активно ствара до 2003. године када започиње рад на локалној телевизији, где добија место монтажера. Обрађујући електронску слику и дигитални звук у њему се пробудила нова страст за истраживањем која га кроз континуирани рад, усавршавање и информисање уводи у свет фотошопа, помоћу кога се упознаје са монтажом фотографије.

Advertisements