rupaИзложба фотографија Рупе, ау-торке из Књажевца, Жељке Алексић организована је у Музеју Крајине од 7-29. априла 2016. године. Милена Милошевић Мицић, виши кустос историчар уметности, у каталогу изложбе је писала о пројекту који ауторка ради од 2014. године: …Стављајући себе и посматрача у улогу воајера, поигравајући се са потребом човека да буде виђен и да га виде. Тридесет фотографија, рађених у црно-белој техници, постављено је у црне кутије распоређене у изложбеном простору. Фото-графије које приказују мушке и женске актове могу се видети кроз рупу на кутији уз помоћ унутрашњег осветљења. На овај начин инстала-ција у простору активира посматрача да се укључи у поступак, погледа кроз рупу. Посматрач је уведен у интимни тренутак, изазван да погледа/завири у туђи простор, стављен у позицију воајера, несвесно укључен у дешавање као посматрач, из безбедне позиције иза рупе, са места фотографа.
Посетиоци су одушевљено при-хватили изложбу, која је својом необичношћу и оригиналношћу изазвала осмехе на њиховим лицима. Замрачени амбијент, у коме су постављене црне кутије на белим постаментима, различитих висина, на почетку је за посетиоце био збуњујућ. Уз објашњење музејских радника изложба им је приближена и пренета идеја аутора. Радознало су прилазили црним кутијама и гвирили кроз рупицу. Већ у првом тренутку сваком од посетилаца, када погледају скривену фотографију иза рупице, усне почињу да се извијају у осмех. Уз позитивне коментаре и осмехе прилазили су већ наредној кутији и настављали да гвире, не скидајући осмех све до тридесете кутије. Чаробна мелодија Филипа Гласа, америчког композитора класичне музике, која се чула у позадини, додатно је учинила да се посетиоци осећају пријатно. За поједине посетиоце стекао се утисак да не желе ни да напусте галерију, с обзиром на то да су се по пар пута враћали да провире у већ виђене кутије. Сви смо ми у суштини воајери, бар је понекад сваком од нас пало на памет да завиримо кроз неку рупицу, што је и написао посетилац у књизи утисака: Честитам уметници на оригиналној идеји. Ми јесмо воајери, али сам се ја увек стидела да гледам кроз кључаонице или прозоре (осветљене). Ово је први пут да кроз „рупице“ гледам без снебивања и непријатности, напротив уз кикотање и добацивања присутне публике (и то врло духовита). На страну што за „гвирење“ морамо и да се савијемо. Фотографије су лепи актови који у себи немају ништа вулгарно, већ само тајанствено и несагледиво. Кутије су ме подсетиле на старе фото-апарате на ногарима, те је свеукупан утисак и пријатан, и забаван и уметнички занимљив.
Ауторка је самом идејом, која налаже да посматрач погледа у црне кутије, ставила посетиоце у позицију воајера. Воајеризам представља неочекивани и неконтролисани елемент уметничког концепта, што фотографије чини још привлачнијим. Бити воајер традиционално се сматра срамотно, ауторка је истраживањем туђих живота, тј. представљањем воајеристичких перспектива одредила границу погледа кроз кључаоницу.

rupe-izlozba
Фотографије људског тела нису саме за себе сврха већ средство изражавања неке теме или идеје. Жељка Алексић учинила је видљивим оно што је обично сакривено од очију јавности, завирујући у животе других кроз одшкринута врата, истражује узбуђење и контраверзно понашање. Бити део нечега што је табу је оно што задивљује ауторку, која жели да помери креативне границе стварајући фотографије које су сервиране у савршеном воајеристичком паковању. Користила је различиту светлост и композицију у циљу наглашавања суптилне градације сенчења којом заокружује форму модела, постигла је да сенке у оку посматрача изгледају природно. На фотографијама нам не представља лице модела да би се пажња усмерила на људско тело, које се одваја од саме позадине. Ускладивши модел и амбијент, у којем је фотографисала, добила је најбољи резултат.
Из књиге утисака:
Идеја изванредна, личи ми на неки шалтер, али је тамо „рупа“ већа. Погледаш кроз шалтер „рупу“ и видиш неког из администрације који треба да те услужи. Гледаш, гледаш и чекаш да ти каже „изволите!“. Али је време доручка и каже ти: „Дођите касније! Сада је моја пауза за доручак!“ Овде нема чекања. Дођеш, сагнеш се, видиш и задовољно одеш. Жељка, хвала ти за погледе заинтересованих кроз те „рупе“.

rupe-pogled-kroz-rupu

Приказ објављен у Буктињи број 49

Весна Стаменковић рођена је 1981. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршила је у Неготину. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности. Од 2012. године ради у Музеју Крајине као кустос – историчар уметности.

Advertisements