Повод за интервју у овом броју Буктиње је преводилачки успех наше суграђанке Весне Првуловић која је превела роман ,,Девет и по недеља“ Елизабет Макнил са енглеског језика. Превод је ове године објавила Издавачка кућа ,,Чаробна књига“ из Новог Сада.

БУКТИЊА: Кажи нам нешто о томе откуд жеља да почнеш да се бавиш превођењем?

В.П: Роман „Девет и по недеља“ је мој преводилачки првенац, једноставно ми се допао и помислила сам да би могао да заинтересује публику, с обзиром на популарност истоименог филма. Била сам изненађена тиме што роман већ није преведен на наш језик.

БУКТИЊА: Твој превод је изашао 2016. године и, с обзиром да ти је то први намењен широј читалачкој публици у Србији, како ти се са ове дистанце чини преводилачка струка код нас ако знамо колико је то захтеван рад и где се она налази по мерилима неке нормалне Европе и света?

В.П : Превод је изашао 2016. године у априлу, а потрага за издавачем је трајала од марта 2015. Ово ми је први већи преводилачки подухват, и то моје скромно искуство ми, не могу да кажем потврђује, али бар наговештава, да превођење већини може да буде само неки допунски хонорар, тешко основно занимање.

БУКТИЊА: Знамо да је ауторки Елизабет Мекнил (која је, узгред, преминула 2011. године) то био псеудоним, да јој је право име Ингеборг Деј, да је рођена у Грацу 1940, да јој је отац био у злогласним СС јединицима током рата и да је у Америку стигла 1957. у размени студената где се касније настанила и удала. Колико си се бавила њеном биографијом ако знамо податак да је роман ,, Девет и по недеља“ писан по истинитој афери?

В.П: Да, роман је инспирисан њеном животном причом у којој је, према писању неких критичара, сакрила свој идентитет како би заштитила своју малолетну ћерку која је делимичо и била сведок догађаја. Можда је крила свој идентитет и због тога што је у то време таква прича била виша него скандалозна и срамотна, за разлику од данашњице када се аутори утркују ко ће више да се разголити пред публиком.

БУКТИЊА: Књига ,,Девет и по недеља“, ауторке Елизабет Макнил, имала је своју култну екранизацију осамдесетих година, тачније 1986. Можемо рећи да је ове године тридесетогодишњица. Да ли је та чињеница на неки начин утицала на твој избор?

В.П: Можда се тиме издавач руководио, али сам ја сасвим случајно открила да је тај филм снимљен на основу аутобиографије Макнилове. Роман је иначе објављен давне 1978, тако да се заправо ближи четрдесетогодишњица, а можда и време за римејк филма.

БУКТИЊА: Шта је оно због чега би ову књигу препоручила за читање млађим нараштајима који нису гледали незаборавне главне улоге Мики Руркија и Ким Бејсинџер?

В.П: Роман заправо нема много додирних тачака са филмом, осим обриса заплета.Ова прича би могла да се схвати као упозорење — докле може да нас доведе било који облик екстремног понашања и опседнутости.

БУКТИЊА: Како је текао рад на превођењу? Колико је времена отприлике трајао? Какве су природе тешкоће са којима се један преводилац суочава?

В.П: Само превођење није трајало дуго, око месец дана. Тај део посла ми је представљао изазов и уживање. Тежи део је проналажење издавача. То је трајало више од годину дана, а не би се могло рећи да може много да се ужива кад добијете одговор: „Не, хвала, нисмо заинтересовани“… Ипак, задовољна сам што се труд исплатио.

БУКТИЊА: Роман је дефинисан као еротски трилер. Постоји ли интерес међу издавачима за овакву врсту литературе?

В.П: Тржиште обилује оваквим насловима, мада мислим да је уметнички домет тих остварења јако низак. Након светског успеха „Педесет нијанси сиве“, мислим да је масовна појава сличних романа уствари диктат тржишта.

БУКТИЊА: Који су твоји даљи планови на пољу превођења и да ли можемо да очекујемо још неко дело англосаксонске књижевности?

В.П: За сада немам неке конкретне планове, и ако се то деси, то ће вероватно бити случајно откриће, као што је било и са романом „Девет и по недеља“.

БУКТИЊА: Да ли си упозната са даљом судбином књиге, односно има ли интересовања међу читаоцима?

В.П: Повратне информације о књизи сам углавном добила од уског круга мени блиских људи, али бих волела да чујем и коментаре шире публике. На фејсбук профилу „Чаробне књиге“ роман има 610 лајкова, али за сада нема коментара.

БУКТИЊА: Елизабет Мекнил је написала још нека дела (Ghost Waltz, Bodies) да ли ће и она бити предмет твог преводилачког интресовања?

В.П: Нисам прочитала ни једну њену књигу сем „Девет и по недеља“, али ако их будем читала и допадну ми се, можда их и преведем.

БУКТИЊА: Постоје ли планови за даљу сарадњу са ,,Чаробном књигом“ или можда неким другим издавачем?

В.П: За сада нема никакве конкретне сарадње, али се надам да ћу открити још неки добар непреведен роман, а затим и издавача.

БУКТИЊА: За крај,захваљујемо се на разговору и питање да ли намераваш можда и сама да напишеш роман или неко друго књижевно дело?

В.П: Не, немам таквих амбиција.

Интервју урадила: Радојка Плавшић Ранковић.
Интервју објављен у Буктињи број 49

Радојка Плавшић Ранковић, рођена 30.4.1978. у Неготину. Пише поезију, збирка је у припреми. Објављивала у књижевним часописима. Члан је Крајинског књижевног клуба. Професор је српског језика и књижевности у Средњој пољопривредној школи ,,Рајко Боснић’’ Буково. Живи и ради у Неготину. e-mail: akodokaz@yahoo.com

Advertisements