ватре које остављаш
по лавиринтима несанице
у пепео су ме смрвиле

у зору над твојом
црвеном фотељом
од меких пупољака
и миришљавог лишћа
плетем колибу са једним
маленим прозором

ти речи претвараш у конфете
којима обасипаш подове света
славећи лудило

у сећања се облачим
и мислим како је дивно
проћи твојом улицом

пахуље полако
затрпавају терасу
испуцале ролетне
прекривају
замрачен стан

преда мном све тужнији свет
груди су поприште Помпеје
и пуца се сваког дана

крајеви се
раскрстили
у недрима

ноћу поглед
одвлачим у
звезде

само ушетај
ведрино
још увек за тебе скупљам
честице вечности
која пролази

Богдан Цветковић рођен је 20. јула 1989. године у Јагодини. Апсолвент је на катедри за српски језик и књижевност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Добитник је неколицине књижевних награда у сфери поетских остварења. Песме, хаику и кратке приче су му објављиване у разним зборницима, књижевно-уметничким часописима, новинама као и у електронским медијима. Бави се музиком, књижевношћу и разним другим, углавном, непрофитним делатностима. Године 2016. изабран је за лауреата Српског пера.

Advertisements