Да сам мизантроп, рекао бих: већина се људских односа своди на манипулацију, на заваравање других (себе?), чија је крајња сврха да се оствари некаква надмоћ (над ким, над чим?). Познавао сам жену која је свој феминистички радикализам скривала иза породице и брака све док није постала професор универзитета и отарасила се непотребног кућног баласта (мужа), као и проповедника који је свој атеизам скривао иза црквене службе, докле год је подизао децу (и имао потребу за редовном платом). У оба случаја, те особе су свој Coming out оствариле тек пошто су до краја искористиле своје матичне друштвене ћелије (једна породицу, други цркву – речју: докле су год, дакле, били зависни од других, они су ћутали, скривали властиту природу). Какав је морални профил ових лица? Каква пустош у срцима изиграних?

Одломак из романа ИЗЛЕТ У НИКЕЈУ објављен у Буктињи број 49

Борис Лазић, рођен 1967. у Паризу, Француска. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског и на француски. Књиге песама: Посрнуће, (1994); Океанија, (1997); Запис о бескрају, (1999); Псалми иноверног, (2002); Песме лутања и сете, (2008); Орфеј на лимесу, (2012); Каpи сласти, (2013). Књиге путописне прозе и есеја: Белешке о Аркадији, (2000); Турски диван, (2005); Врt заточеника – упоредне студије из девете уметности, (2010). Романи: Губилиште, (2007); Панк умире – геопоетичка хроника, (2013). Приредио и превео на француски књигу Петра Петровића Његоша Луча Микрокозма, (2001, 2002, 2010.) и антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine, (2011).

Advertisements