Бујрум,
Зовем се Мурат Куртоглу, имам 52 године, рођен сам У Турској, у Газијантепу близу границе са Сиријом. Са 17 година сам емигрирао у Немачку и од тада живим у Пенемундеу. Имам хануму Рамизу и петоро деце. Најстарији син Салих је добар момак, али све ми се чини да га је шејтан помало запосео, никада га нисам видео у друштву жена. Помало сумњам у њега. Други син је Омер. Леп, побожан дечко. Трећи син се зове Султан…, он је будала. Имам и две ћерке. Аиду и Шефику. Оне ми задају пуно проблема. Неће да покривају главу и носе фереџу, слушају каурску музику, пуше, а мислим да кришом и пију. Слабо иду у џамију, излазе са момцима који нису наши, нису анадолци. Чак су научиле и немачки! Са нама живи још и ташта, Селима. Курва стара. Не знам да ли сам поменуо трећег сина, Султана? Он је будала.
Елем, коначно је дошао и август, сезона годишњих одмора. Јуче сам са комшијом Сафетом променио уље на свом комбију, направио сам и мали кревет у задњем делу. На прозоре сам поставио завесице и окачио јелкицу на ретровизор. Борова шума. Ханума Рамиза је данима куповала поклоне за родбину. Чарапе, мараме, играчке, полован сет квачила за Мерцедес њеног брата Исмета. Потрошила је две моје плате на поклоне, али нека. Једном годишње се иде у Газијантеп! Ташта, курва стара, је спремала провијант за путовање од скоро 3000км. Гурабије, пите, воће, воду, лубенице. Да се не трошимо на путу. Сваки евро је тешко зарађен и треба водити рачуна. Син Султан? Он је будала.
У четвртак сам измолио газду Курта да са посла изађем мало раније. Одјурио сам до џамије, изуо ципеле и чарапе, плакнуо ноге, помолио се и поздравио се са хоџом Јусуфом. Пизда му материна. Само мени може да западне да је и хоџа из Газијантепа. Увалио ми је да понесем две торбе разних дрангулија за његову родбину. Али шта ћу. Хоџа се не одбија. Поготово се не одбија у сред Курбан- бајрама. Треснуо сам хоџине ствари у комби на импровизовани кревет у задњем делу, и бесно затворио врата. „Курац ћеш се ти наспавати Мурате“, помислих, „натоварили су ти комби ко Арапин камилу, возићеш два-три дана без одмора“. Да бар Селима, курва стара, отегне папке па да имам мало више места у комбију. Да, Бајрам је, али нисам могао да издржим. Отрчао сам иза ћошка до киоска са гиросом који држи неки Грк, псето православно, и појео нешто с ногу и на брзака дрмнуо два ладна пива. Није толико лоша та крметина помислих. Алах ће ми опростити. Нисам смео да једем донер код комшије Азиза. Пукла би брука – Мурат једе дању у сред Бајрама. О пиву тек да не говорим. Султан? Он је будала.
Потрпао сам хануму, децу, поклоне, провијант… у комби. Селима, курва стара, је села до мене. Коначно смо кренули. Газијантепе – долазимо ти! ЦД у комбију није радио па сам пустио неке добре зурле на касетофону који смо као поклон купили амиџи Сулејману. Залауфао сам се аутопутем 150 на сат и уживао у звуцима родног краја. Деца, су се стално нешто свађала и врпољила. Јако су ме сви нервирали са својим причама. А и ништа их нисам разумео. Причали су на немачком. Ћерка Шефика ми је посебно ишла на ганглије. Слушала је на свом телефону неку одвратну шејтанску кукњаву и завијање. Пустио сам волан на тренутак, окренуо се и отео јој телефон из руку. На сву срећу, камионџија иза нас је био опрезан па неће бити колективне џеназе. Пројурили смо кроз Немачку и ушли у Аустрију. Сви су спавали. Зауставио сам се на пумпи, наточио дизел до врха и на кварно дрмнуо два пива. Алах ће ми опростити.
Селима, курва стара, хркала је и балавила на сувозачком седишту. Кришом сам је меркао. Није тако лоша иако је матора. Када би обукла неке добре, секси димије са халтерима… свашта би ту могло да буде. Улазили смо у Мађарску мало пре зоре. Паркирао сам комби, а ханума Рамиза је на трави поред пута раширила столњак и поставила нам да мало замезетимо. Претходно смо се и помолили. Наравно, са Омером сам се посвађао у ком правцу је Мека. Остале је било баш брига. Сумњам у њихову побожност поготово од када сам код ћерке Аиде у школској торби пронашао чеп од пива и кондоме. Ваљда се дете игра… прави балоне и пуни их пивом. Зна она шта значи част породице Куртоглу. Све ми је лепо објаснила. Добро. Завршили смо са одмором, ханума је истресла столњак и ђубре на траву поред пут, а Селима, курва стара, спаковала је остатак провијанта. Јездили смо мађарском равницом 160 на сат. Сви су опет задремали, само коњина Мурат мора да вози. Кришом сам из касете извадио пиво које сам сакрио претходне ноћи и за два минута га попио. Било је млако, али пријало ми је. Алах је милостив. Бацио сам празну лименку кроз прозор и наставио да возим. Не знам да ли сам вам то већ поменуо? Имам и сина Султана. Он је будала.
Стигли смо и до мађарско-српске границе и прикључили се километарској колони својих сународника на путу за отаџбину. Мало сам дремнуо за воланом, а синови су гурали комби како се ред на граници померао. Не можеш дати деци волан у руке, опасно је то, није играчка. После пет сати чекања, ушли смо у Србију. Цариник је отворио врата комбија и покушавао да нас све преброји. Грешком је гурнуо руку у чинију са гурабијама и нешто опсовао на свом чудном језику. Селима, курва стара, насмејала се јер је њен бабо рођен негде у Србији па је помало и разумевала тај њихов језик. Ја знам само турски и само он ми је потребан. Не говорим ни немачки, осим пар речи… „бите, данке“ и слично. Шта ће ми тај немачки? А ионако се у Немачкој све више говори турски. После тридесетак километара нас је зауставила полиција. Млатарали су рукама и нешто показивали. Пробудио сам Селиму, курву стару, и замолио је да помогне и види шта се дешава. Није ми радило светло. Казна 50 евра!!! Ћушнуо сам 20 европских новчаница полицајцу у џеп и наставио пут. Душа ме је болела због изгубљеног новца. За 20 евра у Газијантепу могу да купим цело јагње. Наставили смо кроз Србију и направили нову паузу на пумпи у близини границе са Бугарском. Наточио сам дизел и купио два пива која сам ексирао у клозету да ме нико не види. Алах је велики. Ханума је опет раширила столњак и поставила нам мезетлук док смо се Омер и ја препирали око положаја Меке. Паркинг је био пун мојих сународника. Сви су јели, дремали или се молили. И ја сам мало прилегао. Само пола сата, да имам снаге за вожњу до завичаја. Оставили смо гомилу ђубрета иза себе и прикључили се колони на српско-бугарској граници. После пар сати смо наставили пут. Домовина је била све ближа, а срце све пуније. Зурле из касетофона су утихнуле. Цркла батерија. Стао сам код неке продавнице поред пута и пазарио батерије. Купио сам и два пива. Једно сам одмах попио, а друго скембао у џеп. За касније. Алах је свемогућ. Џомбасти бугарски путеви су претили да ми униште комби, а полиција ме је оладила за још 20 евра. Појас. Била је ноћ и сви су спавали, само је коњина Мурат морао да вози. Попио сам пиво које сам раније сакрио и Селима, курва стара, ми је опет изгледала пожељно. Замислио сам је како само за мене у димијама, окићена дукатима изводи трбушни плес док ја лешкарим на отоману. Изгледа да сам се мало опустио и задремао. Из дремке ме је тргла бука сирене огромног шлепера који ми је долазио у сусрет. Инстинктивно сам тргнуо волан у десно и истумбао сапутнике и гурабије. Масовна џеназа је опет избегнута. Много су нервозни ти возачи који долазе из супротног смера. Само ми трубе и аблендују. Имају ли они срца и душе? Знају ли да ја идем кући у мој вољени Газијантеп? Мислио сам на свог сина Султана. Он је будала.
Стигли смо и на границу моје родне груде. Срце је хтело да ми искочи из груди. Купио сам пар пива за успут јер је у Бугарској све јефтиније. Нестрпљиво сам чекао у реду на граници и диванио са нашим камионџијама о свим абровима и вестима из најмилије нам Турске. Под изговором да идем да се олакшам, иза камиона сам попио пиво, а деца су гурала комби када се колона мрдне. Женска чељад је покрила лица и главе. Да у Турску уђу онако како доликује. У ноздрвама сам већ осећао мирис лоја и наргила, а у ваздуху се могао начути милозвучни хоџин пој. Полицајац, НАШ полицајац нам је ударио печате у пасоше. Коначно смо ушли у домовину! Царинику сам пољубио руку, кришом му дајући 50 евра да нас не би малтретирао и отварао гепек. Фин неки човек. Није нам правио проблеме. Паметно потрошен новац, помислих у себи. Чим смо напустили гранични прелаз, паркирао сам поред пута и целу породицу најурио из комбија. Пољубио сам родну груду и запевао химну „ İstiklal Marşı“. Деца нису певала. Кажу не знају речи, а ни турски им баш не иде од руке. Опалио сам им свима по мотивациону шамарчину. Добро, деца су… научиће. Нагазио сам комби и просто летео друмом. Вољени Газијантеп је био све ближи. Јурио сам сатима без стајања. На породицу нисам обраћао пажњу. Дрмао сам јефтино бугарско пиво без сакривања, а хануми Рамизи сам запретио гадним зулумом ако настави да ми зановета. Празне лименке сам уредно слагао у најлон кесу. Домовина мора да се пази. У Измиру сам опет напунио резервоар и купио домаћи нектар – ЕФЕС!!! Прву флашу нисам попио. Сипао сам пиво у руку и умивао се њим. Трљао сам груди, косу, лице. Био сам на корак од куће. Остатак сам стрпао у комби и наставио ка дому. Ефес је брзо нестајао, а Газијантеп је био све ближи. Алах је милосрдан. Познати мирис анадолских штала и ашчиница је испуњавао ваздух. Срце је хтело да ми искочи из груди. Возио сам готово непрекидно скоро три дана, али умор више нисам осећао. Још 10км до куће… 9… 8… Полиција ме зауставља. Кажу, пијан сам. Браћо моја, земљаци, рођаци… па где пијан. Ни капи нисам попио, муслиман сам, Бајрам је… Чудно су ме гледали, али 30 евра у полицајчевом џепу је разрешило све дилеме. Нисам пијан. Син Султан? Он је будала.
Било је вече када смо ујездили у блатњаво двориште моје родне куће. Дочекала су ме браћа и сестре. Изљубили смо се срдачно, а ханума Рамиза је већ делила поклоне. За асталом у главној соби су седели остарели бабо и мајка. Пољубио сам их у руку и лично уручио дарове. Пар свилених марама и најновији слушни апарат. Мајка је направила софру која се ретко виђа… бамије, соган долме, салате, риба, баклава, тулумбе. Седели смо око стола и диванили сатима. Комшилук је долазио да нас поздрави и да прими поклоне. Пили смо чај и пушили. Жене смо најурили у другу собу. Ћерке су ме само брукале. Било ме је срамота што су моје, што не знају наш језик и што међусобно причају на немачком. Ни остарелом баби није било баш по вољи. Остали смо само браћа и ја за столом. Брат Суад је донео и боцу домаће ракије коју је крио од оца. Седели смо до јутра. Причао сам им о свом болу за отаџбином, мукама у туђини и убеђивао их да је прави живот само у Газијантепу. Нигде није као код своје куће. Пили смо до зоре. Алах је највећи. Стровалио сам се на пољски кревет који су ми наменили и лагано утонуо у сан. Спаваћу бар два дана. Тако је сваке године. Ваља се опоравити од пута и онда уживати. А за 12 дана поново почиње арбајт и свакодневне неразумљиве придике газда Курта. Натоварићемо комби домаћим сиром, корама, касетама са најновијом музиком, зачинима, туршијама, поклонима за комшилук у Пенемундеу и смркнутих лица ћемо одјездити назад. Ћеркама лица неће бити смркнута. Не знам зашто је то тако? Да ли сам вам поменуо да имам и сина Султана? Он је будала. Завршио је факултет, купио себи стан и одселио се. Ради у некаквој компјутерашкој фирми. Није хтео да пође са нама у Газијантепски рај ни на силу. Отишао је на одмор авионом у тамо неку Шпанију.

Прича објављена у Буктињи број 49

Никола Ранковић, рођен у Београду 1972. године у време епидемије великих богиња. На трећој години правног факултета утекао у Јужноафричку Републику и тамо се задржао седам година. Константно кубури са парама, али не кука. Ватрени навијач ФК Црвена Звезда. Обожава пиво, друштво, и фудбал. Иако много лапрда, у души је задрти традиционалиста.

Јарек Кубицки је пољски сликар, фотограф и веб дизајнер. Завршио је средњу ликовну школу у Гдинију и Академију ликовних уметности у Гдањску. Дизајнирао је бројне насловнице музичких албума и књига. Графички је дизајнер неколико сајтова.

Advertisements