Уосталом, ко је могао да претпостави да ће једно од ретких пијанстава – практикованих у крчми на Краљевом тргу, углавном после једноличних сати проведених под титравом светлошћу свећа и над косом плочом за цртање – у тој мери пореметити све животне планове страственог архитекте. Елем, баш тога дана је моје идеје прихватио један од nouveaux riches– тако различит од клијентеле на коју сам навикао – какве једино преврат може да изроди: грађевински предузимач који Револуцији може да захвали што више не тегли камен испод мишки и цигле на грбачи, бивши зидар што уместо мајсторске капе сада носи цилиндар и зида вишеспратницу у мирном делу Париза. Довољан разлог да се добар посао још боље залије; bonne idéе – да смо се питали само нас двојица и крчмар који је попијене боце симетрично ређао на празном делу стола: најпре мали квадрат, па нешто већи троугао, на крају овећи ромб који је растао, и растао…
Знам да онај-што-му-се-име-не-спомиње нит копа виноград, нит муља грожђе, али надао сам се да ће бар те ноћи омркнути изнад неког другог гостионичарског подрума: елем, са нашим веселим намерама се очигледно није слагала бучна булумента санкилота, која је утрчала пијано извикујући: „Сви у рат за слободну Француску!“. Беше то трен после жучне расправе у којој сам будућем клијенту објашњавао да чак и „Мирабела“ – јакобински надимак од милоште за гиљотину – заслужује своју геометријску дескрипцију.
– Е, баш ме занима да чујем – рече муштерија наручујући нову флашу – како изгледа научни опис…
– „Хоризонтална раван неколико стопа изнад земље“ – започех дефиницију, пренебрегавајући сурови сарказам неуког полемичара – „на којој су подигнуте две управне праве…“
– Оне дебеле гредетине, са бочним жлебовима набреклим од крви? – беше лажно радознао бивши дунђерин наливајући нам вино у чаше.
– „…Раздвојене правоуглим троуглом“ – нисам се дао омести бесмисленом реториком и јадном елоквенцијом – „који се спушта кроз један круг на једну лопту…“
– Мислите, на главу јадника? – заигра му брк иронично док се куцао са мном.
– „…Која потом остаје одвојена сечицом, односно тангентом“ – доврших тачну математичку дефиницију револуционарне Гијотенове иновације, пре него што је мој клијент праснуо у смех.

***

– Овај уштогљени као да ми је познат однекуд… – чух брундање из гомиле „безгаћника“ и угледах сада прст који се претећи мрдао у правцу мог саговорника – … ма, сетићу се…
– Највећи профит није ни у грађевинарству ни у трговини житом, нити у шпекулацијама безвредним асигнатима – нагло утиша свој глас и привуче столицу ближе к мени мој саговорник – la mort је занатска грана будућности!
– Comment?
– Џелат Сансон на својим седељкама износи само сребрно посуђе – настави своју опасну елаборацију мој саговорник већ довољно стишаним тоном – а број сталних упосленика овог предузећа већ сада се попео на шеснаест: од тога осморица других џелата, а ту су и три коња, три кочијаша, споредни трошкови…
– Знам да дотичног зову „народни осветник“, али… – промрмљах, још увек у неверици.
– Обичан крвник , мој наивни господине – сада већ завредих и поглед пун сажаљења, поред усана скоро прибијених уз моје уво – отвара свечане прославе новог духа!
– Attendez, attendez – покушах да најпре себи разјасним недоумицу – зар њему није оспорено право „активног грађанина“?
– Након оспоравања тог права џелатима, Сансон га је затражио од Народне скупштине – рецитујући устаде од стола мој „брат по флаши“ – иста ће га прогласити „грађанином познатим по свом родољубљу’“ и казнити Горсаса и Демулена за клевету.
– Надам се да се шалите – и даље нисам сакривао необавештеност која ме постиде на тренутак.
– Нимало, monsieur– сада је извор мојих информација неопрезно скочио на столицу имитирајући Горсасову ароганцију и Демуленово замуцкивање – „Повлачим реч, Сансоне, грађанине Париза, ти си способан да бираш”, иронично је викао Горсас џелату, „Демулене, Горсасе, ругајте се, ваше главе су њему намењене! Богови ће ускоро бити жедни!“
– Je me souviens – узвикну пијани санкилот од малопре лупајући се по штрокавом челу– сада, када је споменуо жеђ! То ђубре нам је остало дужно бедних шездесет суа, фртаљ хлеба и политрењак вина за надницу по оној жеги. Једног дана је „заборавио“ да нам плати…
– Mais, messieurs – пробах да смирим руљу што се окупљала око нашег стола, трен пре него што сам добио тојагом по раздељку – je vous prie! Где су вам докази?
– Ево судије – повика најгласнији показујући омчу од дебелог конопца, коју је вешто пребацио преко канделабра, а пошто су нас већ изнели напоље као вреће – и порота је већ одлучила!
– Ти си следећи – унесе ми се пијани коловођа у лице – и запамти, биће брже ако умукнеш!
– Треба још нешто да знате, игноранти – додадох из жабље перспективе упирући руком ка извору вештачке светлости, тик пре него што се мој несуђени инвеститор обешен заклатио на фењеру – планирана статика те лучоносне направе не подразумева и неплански придодату тежину оклембешеног људског тела!
– Овај је луд, vraiment fou – рече бежећи највећи међу убицама, остављајући ме на плочнику окрвављеног и опељешених џепова док су неки војници управо дотрчавали – грех је такве вешати…

***

– Грађанине – декламовао је судија при општинској секцији Комуне, док ми је глава још увек пуцала од вина и батина – важећим актом Конвента, који је јуче ступио на снагу, сви затечени без личних докумената на јавним местима, биће одмах регрутовани у добровољце револуционарне војске!
– Какав црни добровољац – побуних се – ја…
– Сачекајте! Имамо и хитније послове – грубо ме прекину представник власти и обрати се човеку на вратима – где су младенци?
– Déjà fini – одговори помоћник са чачкалицом у зубима – грађанин Шомет је већ одржао говор разведенима који поново ступају у брак.
– И – заинтересова се судија – шта је рекао велеуважени посланик?
– „Млади супружници, који сте већ били сједињени нежним заветима, за вас се управо на олтарима слободе поново пале луче химена!“ – свечано одрецитова асистент.
– Јесу ли „картароши“ прихватили наше препоруке?
– Ту је изјава произвођача карата за играње, дата „Париском листу“…
– Да чујем… Clairement dit!
– „Републиканац ни у игри картама не сме да се служи изразима који подсећају на деспотизам и неједнакост!“ – поче свечано да чита „мали од Јустиције“, држећи високо подигнуту браду. – „Краљ постаје геније – срца или рата, трефа или мира, пика или уметности, каро или трговине; даме постају слободе, пубови постају једнакости, а кечеви закони“.
– Даље… – уморно рече представник револуционарне власти.
– Оружар Жемап тражи да му се плати израда хиљаду ножева које је покојни Мара наручио за своје „пиљарице“.
– Наручилац јесте херој Револуције, али га више нема међу нама – прошапута судија отирући непостојећу сузу – а кад нема човека, нема ни поруџбине…
– Могу ли сада ја – усудих се да прекинем важну државну полемику не чекајући одговор – да приупитам: шта ће бити са мном?
– Хех, лако је са вама добровољцима – рече судија не дижући поглед са папира – да је више таквих Мараових синова!
– Mais, je ne suis pas…
– …Уколико нисте присталица Револуције, треба само овде да потпишете – рече, потурајући ми под нос печатиран папир чији садржај није мирисао ни на шта добро – али, уколико Вам је наша ствар важнија од живота, ако Републику волите више од себе…
– Волим – завапих напрасно стеченом одушевљеношћу – ко је не би волео баш овакву? Vive la Révolution!!!
– Архитекта, рекосте? – упита судија.
– Ehactement, messieurs – одговорих поносно – са уредом на Тргу Грев, обавезно заказивање и…
– Артиљерија! Управо су ми јавили да је један капетан малопре расходован, само још да га покупе… Баш имате среће!
– Tutoie, juge – опомену га помоћник – управо је стигла наредба: „у законику нове углађености“ – коју проповедају Шалије и сви републиканци – „свим канцеларијама се наређује ословљавање само са ти“…
– Полазиш одмах – исправи се главни – бићеш спроведен до места окупљања…

***

– Зачеље, идемо мало брже – командовао је ужурбаној колони наредник који је од униформе имао само тророги шешир и подофицирске ознаке.
– Први дан у рату, колико видим – упита ме господин на коме тада препознах капетанске чинове, шта га није спречило да акварел, са врха гомиле мојих цртежа, мајсторски згужва и волшебно претвори у приручни чеп за недопијену флашу вина – који род?
– Тобџија – одговорих занет у скицирање занимљивих кућа и цртање црквених торњева које смо мимоилазили.
– Има разлога за славље – насмеја се колега по чину, пре него што је у моју скицу велелепног и спаљеног дворца звучно истресао нос – чујем да смо најзад добили тај барут о коме се толико прича. Шалитру сами копамо са дна винских подрума, тога бар има колико вам срце иште!
– Без приче у колони – сада се и каплар продрао на пешадинце који су задихано шипчили поред нас – идемо, лева, десна, la gauche… gauche… gauche!
– Додуше… – настави мој саговорник медвеђи ме потапшавши по рамену, због чега је једна катедрала на мом листу папира постала пробушена од порте до звоника – члан Конвента Шабо не воли научнике, а посланик Дима напада Лавоазјеа тврдећи како „Републици нису потребни хемичари“.
– Колико сам успео да разумем –покушах да се одмакнем од наратора на удаљеност безбедну по уметност– артиљерија није ништа друго до хемија и физика које, јелте, не могу без математике?
– Не заваравајте се, драги колега –насмејао се од срца привукавши ме к себи једном руком, док је другом већ мотао дуван у парче тек завршеног крајолика реке и изгореле шуме – то је пре свега срећа и нешто мало храбрости. Попут оног поручника Бонапарте, који је случајно спазио довољно велики жбун иза кога је било могуће поставити топ.
– Peut-être – додадох склањајући од вишка саговорничке присности ресто чудом преживелих цртежа дивних грађевина, службено прекрштених у „фортификацијске објекте“ – али да њега није било, Тулон би још увек био у рукама завојевача.
– „Allons enfants de la Patrie…“ поново се огласио наредник, почињући прве тактове познате песме – гласније, грађани – војници, да загрми!
– Успео сам да се снабдем и штампом пре поласка – рече искуснији брат по лафету, ширећи листове мало старијег издања новина „Journal de Perlet“ – слушајте ово: „Познато је да ће Робеспјер ускоро покренути лист под насловом Бранилац Устава. Издавач који га је преузео даје му 10.000 ливара. Оваква дарежљивост чуди ако се познаје издавач…“
– А сада и „кармањолу“ – продра се каплар поред нас – само певање, без танцовања, s’il vous plaît!
– „А за аустријски комитет било би сјајно да у своје најамнике уброји и човека кога је народ звао неподмитљивим а да то „Неподмитљиви“ и не слути!“ – наставих са читањем не скривајући неверицу, те упитах – јесте ли сигурни да је ово истина? Non, ce n’est pas possible… – Lisez, lisez… И не прекидајте када је најзанимљивије! – љутито ме укори старији артиљерац погледом велике нужде тражећи гомилу мојих папира који су му до малопре били под руком, пре него што је са болном гримасом на лицу командовао:
– Колона, стој!
– Остав! – сада се већ драо и наредник, незадовољан гласовним постигнућима марширајуће армаде. – Ко не зна, нека слуша онога ко зна и нека понавља!
– C’est la vie – одговори блажени саговорник излазећи из жбуна поред кога, осим новина, препознах и згужване крокије срушених мостова, које сам узалудно тражио већ читав сат – et c’est la guerre aussi…
– Идемо испочетка! – повикаше сада каплар и наредник у један глас. – Ово је већ било боље… Прва чета пева дубоко, друга и трећа високо! Trois, quatre!

***

Већ сам навикао на гацање по блату ровова и пијано мумлање „Марсељезе“ на грудобранима, иако су ми, признајем, помало недостајали лењир и шестар. C’est bête, je le sais bien. Више није имало смисла размишљати о кокетним стубовима и раскалашним балконима; барем не између хрпа просутих црева и гомилица откинутих удова: док је Лавоазјеовог барута и гласних топова, Револуција живи!
И све је живахнија, за разлику од мајора кога смо јуче покупили у шаторско крило; у последње време једине речи које је изговарао биле су плотун или картеч, па сам углавном ескивирао дружења са њим. Додуше, избегавао сам и борбу: бука ми омета концентрацију, грумење земље, нападало после експлозија, прља моја ремек-дела. Добар разлог да ме цела батерија обожава док се башкаре на сунцу, а ја користим заклон неке грађевине и калкулишем јој статичка напрезања усред канонаде непријатељске артиљерије.
Претпостављени ме пронашао у деликатном моменту израчунавања нагиба сеоске воденице, задихано неосетљив на танане прорачуне:
– Шта је ово, мој капетане, фронт или пикник?
– Гледајте – одговорих занет у крајњи резултат – само мала промена нагиба убрзала би воденични точак за педесет посто…
– Лепо кажу да си луд – одговори трчећи према мојој изненађеној батерији. – Војници, ја преузимам команду! Плотуном, пали!
– Иницијативу не треба гушити – рекох више за себе – pas du tout! Само да знате, ово је кардинална грешка… Што џабе провоцирате људе?
– Ићи ћеш ти мени на војни суд! Неће ово да се овако завршшшш… – шиштање беше тужни крај последње речи, пре него што је серија експлозија разбашкарила по ливади и њега и целу моју батерију.
Елем, иако никоме није било јасно како је могуће да сам једини преживео ту кланицу, свечано су ми уручили орден за храброст; приликом доделе умало нисам заплакао.

***

А онда… Tout à coup… Најпре су се растрчали неки официри у гланц новим униформама, гласном виком тражећи архитекту међу нама, па се неко „паметан“ сетио да имамо и мене: додуше, кад год нисам сликао, ја сам спавао сном праведника.
Наредио сам да ме буде само за оброке и због доласка добошара који је објављивао нове вести читајући чланке из престоничке штампе:
„Радионице оружја су јуче поставиле рекорд у производњи! Од данас се у Паризу производи 650 мускета дневно!“… „Молите се, господо, да при уласку у салу скинете шубаре и капе и да не вршите нужду по ложама!“, овако гласи текст упозорења које је на врата Позоришта Уједињених ставио његов управник, пре почетка извођења представе Шарл Девети!… „Богати пријатељи Француске понудили су кредит од милијарду ливара! Они који се нису сетили сопствене дарежљивости позвани су пред Револуционарни суд!“…
Vraiment, задихани курири су ме нашли да дремам на џаку са кромпиром и мушки ме протресли својим ручердама; нисам стигао да остружем блато са мундира, а већ сам стајао пред бркатим генералом збуњенијим од мене.
– Mon capitaine – огласио се врховни заповедник, држећи дрхтавом руком писано наређење и бришући термидорски зној са лица другим рукавом – одмах се спремите за пут у Париз! Престоница је у великој опасности, а Grande Révolution се брани и вештином и талентом!
– Могу ли да знам сврху изненадне посете метрополи, mon général? – усудио сам се да прозборим, уплашен да бих могао да ипак будем одведен у неки прави рат. – Знате, архитектура је ипак наука – додадох лукаво – не могу тек тако да са лафета и нишана пређем на писаљке и угломере…
– Све ћете сазнати када стигнете на циљ. Знајте само да судбина Париза сада зависи искључиво од Вас! Наређење је послао Робеспјер, lui-même! – рекао је генерал, пре него што је загњурио голему главуџу у кофу са леденом водом.

***

Иако смо пролазили кроз спаљене градове и са пушкама на готовс заобилазили сунцем обасјана села – мање-више сравњена са земљом – фронтовска несташица у храни и пићу није се ни осетила током пута. Напротив, представник Конвента – чије име нисам успео да чујем – својски се потрудио да, упркос летњој жеги, путовање прође у аристократском обиљу бордоа и печених препелица; наравно, све време је дахћући напомињао како ме чека задатак важан за Револуцију, посао у коме ће моје знање – у то је и лично дубоко уверен – бити искоришћено на најбољи могући начин. Били су ту, додуше, и погужвани листови тазе новина што путовање учинише интересантнијим – одакле је домаћин вадио разрезано и од кора и семенки очишћено свеже воће – а који ме изнова изненадише садржајем:
„Укинута је одбрана и истражни поступак.“… „Поротници се морају задовољити моралним доказима“… „Судије се налазе пред дилемом: ослобођење или смрт.“… „Знатно је проширена дефиниција непријатеља револуције.“… „Мање је важно да буду кажњени; треба их уништити.“…У Париз смо стигли ноћу; репрезент Конвента је већ у рану зору закуцао на врата мог апартмана – нађеног у истом стању у каквом сам га и оставио, не рачунајући вишак прашине са паучином и мањак сребрних свећњака – пожурујући ме да кренемо што пре.
– Allez, vite, vite!– прошапутао је уплашено. – Идемо, чека нас посао!
– Опет ћу градити, као некад? – упитах раздрагано, када смо већ стигли близу трга познатог по изуму доконог доктора Гијотена.
– Општинске секције су уложиле приговор Одбору за јавну безбедност зато што жедни пси лочу крв после гиљотинирања – рече представник Конвента, правећи се да ме не чује – а шта, јелте, ствара ружну слику која ужасава сваког поштеног родољуба.
– Јадни људи – нисам издржао да не покажем разочарање, размишљајући о естетици поквареног двопека на фронту – шта све морају да трпе…
– Општа акција тамањења четвороножних луталица није дала очекиване резултате – није посустајао мој налогодавац – крици животиња у агонији реметили су миран сан невиног грађанства.
– Није им лако – упутих своје сажаљење присећајући се детонација око блатњавих ровова – могу да замислим тај акустични пакао…
– Дакле, Ваше је да пројектујете на први поглед неуочљиве а дражесне канале – ево прилике за уметност на којој инсистирате – којима ће се крв са Трга револуције најкраћим путем сливати у Сену: у ефикасности одвода шансу добија и та Ваша… да, наука; jamais, никада нећу заборавити ту проклету реч, нити онолико ваше инсистирање на дотичном појму. Надам се да Вам је задатак јасан? Au revoir!
Већ сутра почео сам да премеравам нагибе од губилишта према реци; мало су ми сметали наметљиви продавци вина – узвикујући упорно „ in vino veritas“ и не знајући шта то значи – и досадни посластичари, који су од погубљења правили обично вашариште. Пијани верглаши били су гласнији од бучних кутија које су – обичним окретањем ручице – стварале музику: четири металне странице као резонатор, велика труба на врху – et voilà; с муком сам се провлачио између жена које су доводиле дечурлију овде као да иду на „Анрија Осмог“. Ланчићи са ликовима народних хероја – Мараа, Лепелетјеа и Шалијеа – продавали су се на сваком кораку: ситне карике судбински везане једна за другу и медаљони које је смртоносна гравитација вукла надоле. Онај Верњо – помислих док сам последњи пут проверавао слободан пад лепљиве течности гушће од таласа Сене – тај је једини разумео пориве Сатурна који тамани сопствени окот. Архитектура је – comme la révolution, je sais maintenant – најпре страст…
И баш тада су затандркале таљиге из Консијержије са набацаним херојима у букагијама: око руку нешто тањи и на ногама мало дебљи ланци о које бејаху окачене тешке кугле; силе затезања против сила растезања. Слике окованих јунака су до јуче висиле свуда: чак и по црквама које су постајале храмови Врховног бића и богомоље Разума. Ah, mon dieu! Најпре сам препознао Непоткупљивог коме је вилица била смрскана куршумом, после неуспелог покушаја самоубиства! Ту су били још и његов брат Огистен са поломљеном цеваницом из које је вирила белина покоснице, бесни Сен-Жист и парализовани Кутон чије су беживотне ноге ландарале преко ивице џелатових кола…
Узбуђени повици руље су ме просто натерали да на тренутак застанем са цртањем, да новчић заменим за чашу вина коју наздрављајући подигох, погледа упућеног ка историјском механизму: грубо истесани дрвени степеници, греде исковане под правим углом, закошено челично сечиво што лети кроз метални жлеб. У суштини, и то је била само још једна конструкција. Крута, беживотна статика и луда, самртна динамика. Ништа више.

Прича објављена у Буктињи број 49

Саша Стојановић – Чарли, рођен је 14. марта 1965. у Приштини. Завршио је Факултет ветеринарске медицине. Оснивач је „Scene exclusive“ у Народном позоришту у Лесковцу. Уређује часопис за Балкан – THINK TANK, Оснивач је и директор Фестивала књижевности „Think Tank Town“ – Лесковац. Аутор је пет романа: Крвоследници (2003), Manchester City Blues (2006), Вар (2008), Последњи дан Бога Сатурна (2013, друго издање 2014) и Пут за Јерихон (2015). Објавио је књигу приповедака Тачке топљења (2011), као и збирку колумни Свежњеви и сужњеви, објављиваних у листу Данас (Фестивал књижевности „Think Tank Town“, Лесковац и „Службени гласник“, Београд 2012). Објављивао је у часописима: Кораци, Улазница, Поља, Градина, ТФТ (Театар, филм, телевизија), Међај, Наш траг, Литерарни отисак, Наше стварање; Живот, Одјек и Нови израз (Сарајево); Мост (Мостар), Зарез (Загреб), Твář и Литерáрни новинy (Праг), Порта Балканица (Брно). Члан је чешког ПЕН клуба.

Advertisements