Допутовала сам јутрос и настанила са у маленој кућици на ивици града. Превише је далека од сваког мог замишљеног пријатеља па не морам са њима да пијем замишљену кафу, нити да се будим сваки пут кад пожеле да ме виде будну… Дотерујем зидове да изгледају старо као на фотографији и поправљам ограду тако да може да пропусти бар 20 дивљих паса и птица. Тихо је ипак. Уз вечерњу кишу лагано отварам и затварам прозор да проверим колико капи може у једном замаху да ме дотакне… испало је више… испало је много више.
Светлост не пуштам унутра тек тако. Постоји рупа направљена дугогодишњим покушајем једног демона да изађе напоље и кроз ту рупу пуштам светлост да ме дотакне једном годишње. Осталим данима сањам дан. Демон је изашао одавно…
На мом кревету перје давно угинулих птица чини га удобно меким…, а пој духова гусака ме успављује својим тананим вапајем…
Гледала сам једном како старе ципеле затварају врата штиклом и плачу за корацима које никад неће откорачати у правцу у којем су то оне желеле… тако се некако ја осећам сада настањена на супротном крају од свих својих жеља.
Гробље је ту негде… осећам га…, ал’ недовољно близу да ме узнемири… Векови у пар грудви земље. Све научене лекције, све исплакане сузе, увреде, љубави… немири… све у пар шачица прашине.
То не признајем за начин нестајања… то је само начин пролетања кроз утробу мајке и излаз мора да је на неком другом крају. Сама сам са повицима неба да се утишам… да може да громове пусти на невољне споре бродове и тако помогне мору да ојача. А море јаче него икада.
Вуче на дно сваку слабу и безвољну живу душу… без извињења и без нагодбе.
Бити јак… остати јак је нужно. Море је свуда где се задесим и таласи се непредвидиво, туробно, јако гомилају.
Кров гори понекад и прети ми димом, па плачем, ал не стварно, кажем — то је од дима.
Ватру угасе неки људи… сваки пут.
Изгубим се међу зидовима повремено и заборавим која боја којој соби припада па се уплашим не знајући где треба да се вратим, једино знам да још увек сам ту негде… бауљам ходницима, прошлим и будућим временима спремна увек да најзад наиђем на врата која се неће лако отворити и која ће се једном отворена за мном заувек уз тресак затворити!

Прича објављена у Буктињи број 49

Тамара Луцић Динић рођена је 25.12.1975. године у Зајечару. Пише поезију и прозу. Трн у слепоочници –метак у оку је њена прва самостална књига. Књижевну критику књиге објавио је Блиц, а промоције су одржане у Београду и Неготину. Тамара такође сарађује и са разним часописима из области културе и уметности као што су – Диоген, Аванград, Фанзин побуна уметности, Фанзин Арсенал, Буктиња, Авлија, Књижевне вертикале итд. Објављиване су јој песме и приче и у неколико зборника: Гласови Kрајине и Кључа, Сија књига мајке Ангелине, Сазвежђа, Вршачко перо, Море на длану, Валентиново, Трујумф песме и вина, Зборник савремене љубавне поезије, Зборник савремене љубавне прозе, Зборник најкраћих прича 2013. итд. Добитница је прве награде на конкурсу за најбољу необјављену причу за 2013. годину који је расписао часопис за културу „Авлија” из Рожаја, ЦГ и добитница је прве награде на међународном конкурсу за најбољу песму „Лирични гласови“ Софија, Бугарска. Интервјуе са песникињом су објавили Фанзин Арсенал и Народне Новине Завичај. Живи и ради у Неготину. 

Advertisements