После Бодлера, број француских књига поређаних
по његовим полицама био је прилично ограничен.
Жорис-Карл Уисманс

Да ли се штa више има рећи о тренутно можда најинтригантнијем и најзанимљивијем аутору данашњи-це? Да ли је Мишел Уелбек довољно прочитан? Шта мислимо да знамо о њему.
Знамо да је рођен 1956. године (иако он сам наводи 1958. као годину свог рођења) као Michel Thomas (Мишел Тома), на француском острву Реинион у Индијском океану, надомак Мадагаскара. Oд родитеља, инструктора скијања и лекарке који су се брзо отуђили од свог детета и изгубили свако интресовање за њега. Знамо да је живео у Алжиру до своје шесте године, код баке и деке односно, мајчиних родитеља, да се онда сели код мајке свог оца у Француску, која ће га и одгајити. Много година касније, узеће баш девојачко презиме мајке свог оца Houellebecq и тако постати оно што је данас. Године 1980. успешно ће дипломирати агрономију, радиће чак као компјутерски администратор у француској На-ционалној скупштини, а онда изненада напустиће све. Знамо и да је у то време због хроничне депресије вишепута лечен у психијатријским установама. Неко каже и да је због љубави доживео нервни слом и из истог разлога напустио државну службу. Док други спомињу да се, схвативши грамзиве принципе трговине, одлучио на тај корак. Како било, Уелбек креће нимало лаком стазом Бодлера, Уисманса, Верлена, Рембоа, већ знаним poetes maudits (на које не само делом, већ и понашањем, навикама, својим изгледом подсећа), али и стазом полемике Волтера, Русоа, Сартра, Селина, Камија, Вијана, једног потпуно свежег Женеа у француској књижевности. Чак завршава и филмску школу „Луј Лимијер“. У тај Вавилон књижевности и уметности улази својом вољом 1985. године и то најпре поезијом, да би нешто касније објавио биографију писца Х. П. Лавкрафта: „Против света,против живота“ (1991), која је у ствари дужи есеј посвећен раду и делу овог великог америчког писца фантастике и хорора са којим дели неке битне ставове, нарочито о отуђењу.
Већ својим првим романом „Проширење подручја борбе“ (1994) скреће пажњу на себе као писца. Убрзо следе и други романи и књиге: „Елементарне честице“ (1998), „Платформа“ (2001), „Могућност острва“ (2005), када већ добија атрибут „нихилистички класик“. Роман који га већ баца у вртлог популарности и контраверзе у којем се још увек налази. Затим „Карта и територија“ (2011), за који добија и најпрестижнију француску књижевну награду „Гонкур“.
Почетком 2015. појавиће се нови, готово пророчки роман „Покоравање“, који ће обележити године пред нама и који ће Уелбека зацементирати на месту најконтраверзнијег светског аутора. Наиме, појавиће се истог дана када ће се одиграти масакар у редакцији француског сатричног недељника „Шарли ебдо“, а управо ће сама Уелбекова карикатура бити на насловној страни поменутог часописа. Након чега ће убрзо бити евакуисан од стране безбедносних служби из Париза. Но, ту се прича не завршава. Пре поменутих трагичних догађаја, Уелбек ће објавити три ЦД-а, на којима пева и рецитује своју поезију. По роману „Могућност острва“ 2008. године снимиће истоимени филм, објавиће збирку есеја „Ланзароте и други текстови“ (2000) и књигу „ Државни непријатељи“ (2008), састављену од преписки које су водили Уелбек и ништа мање познати и контраверзни француски „шампањски“ филозоф, писац и лобиста Бернар-Анри Леви. Још пре тога, Уелбек ће 2005. године завршити на суду због својих дела и изјава. Од стране муслиманских организација биће оптужен за изазивање расне и верске мржње. Налепиће му етикету исламофоба, расисте, женомрсца, мизантропа, порнографа, провокатора, алкохо-личара… Позивајући се на слободу говора, суд ће га ослободити свих оптужби, а он ће се као јединствен случај у француској књижевност преселити најпре у Ирску, а потом у Шпанију где и данас живи. Тим поводом рећи ће: „Мој случај је историјски. То нисмо видели још од Русоа. Искрено ме мрзе сви који имају везе са културом у Француској.“
На берлинском Међународном филмском фестивалу „Берлиналу“ 2014. године биће премијерно приказан документарни филм „Отмица Мишела Уелбека“ са самим Уелбеком у главној улози. Наводно филм нуди истиниту причу шта му се догодило 2011. године када је током промотивне турнеје романа „Карта и територија“ изненада мистериозно нестао на неко време. У то време су кренуле интернетом и осталим медијима да круже гласине да га је отела Ал Каида, да је побегао од славе и људи или се просто самоубио. Након бруталне и сурове коинциденције да се масакар у „Шарли ебдоу“ и излазак „Покоравања“ догоде истог дана, Уелбек ће и поред разграбљеног првог издања тиража од 220.000 примерака и 270.000 преведеног на немачки, одложити своју књижевну турнеју и промоције (треба поменути да се у Србији, превод романа „Покоравање“ појавио само месец дана касније). Седам месеци од поменутог трагичног догађаја у Паризу, уследиће ништа драматичнији рат саопштењима између Уелбека и париског листа „Монд“, који намерава да објави серију текстова под називом „Шест живота Мишела Уелбека“, узимајући изјаве и разговарајући са његовим пријатељима. Већ унапред намеравајући да се баве више његовим приватним животом него анализом и оценом његовог књижевног дела, успут га називајући тиранином, који само глуми жртву.
Толико о Уелбековом животу и прози, која је мање-више позната српском читаоцу, с обзиром да су готово све његове прозне књиге преведене, сем прве и неких мањих есеја. Међутим, остаје питање поезије, што је уједно Уелбеков књижевни прапочетак, који је, за разлику од хрватског читаоца, српском готово непознат. Тако је његов песнички манифест „Остати жив“ објављиван у два наврата са различитим преводима у часописима („Кораци“ и „Књижевни магазин“) и мршави избор од неколико песама, који се такође може наћи једино у периодици (часопис „Поља“ и „Летопис Матице српске“). То је уједно и све што је доступно од његове поезије код нас. Збирке поезије „Смисао борбе“ (1996), „Потрага за срећом“(1997), „Ренесанса“ (1999), и друге, остају непознаница. А каква је Уелбекова поезија? Она се не разликује много тематски и мотивски од Уелбека прозаисте и романсијера. Осим што је Уелбек истински песник. Отуда и његов књижевни старт песмама. У својим песмама Уелбек се открива и као романтик и као усамљеник, отпадник. Он који пева о губитницима савременог потрошачког друштва. Његов особен стил и став из романа, видљив је можда и јасније у његовој поезији. Ту је сав ужас туробне свакодневнице коју он јако добро познаје. Ту је и тај наставак Бодлеровог сплина. „Кад љубави нема, ништа не може бити свето.“ (Мишел Уелбек, „Платформа“)
Захваљујући избору и преводу Бориса Лазића са француског и часопис Буктиња, придодаје своју луч у осветљавању таме поезије Мишела Уелбека читаоцима на српском језику.

Објављено у Буктињи број 49

Саша Скалушевић Скала рођен је 3. априла 1981.године у Неготину. Од 1998. објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој периодици, зборницима, антологијама и блоговима. Добитник је награде ,,Песничке руковети” и награде ,,Мирко Петковић” за поезију. Аутор је књиге поезије Митови и сенке.

Advertisements