Тешко је дисала. Очи јој тражише трачак наде у просторији са само једним вратима и пар комада старог намештаја. Врата. Врата су спас – понављала је себи док јој је хладна цев колта миловала врхове усана.
Знала је да ће брзо заспати буде ли начинила један нагли покрет, а опет је хистерична тинејџерка у њој то тако желела. Чинило јој се да све око ње, па и она, изгледају просечно у овом трену, није ту било ничег спектакуларног. Осим врата.
Од милијарду мисли које јој пролазише кроз главу, ни једна није била везана за љубав, породицу, особу. Испарења вотке коју је пила непосредно пре пољупца са хладним пријатељем, опустише је довољно да се понаша као главни лик цртаног филма. Пре само пар минута, или то већ беху године, планирала је како ће да среди свој живот. Тада је паперјасти ветар и дим цигарете нису упозорили да може доћи до овога, у топлини њеног дома.
Врата. Врата.
Како се цев подло прибијала уз врхове испуцалих усана, врата су се јасније претварала у неочекивану силу која се појављује изненада и решава ствар. Кроз њих је морао неко да прође. Не. Само када би их отворио поветарац, чак и тиме би била задовољна. То би јој дало још неколико минута.
Али није било времена за празна маштарења. Звук репетирања јој одзвони у глави као праскави глас жене на разгласу са железничке станице. Воз овај пут неће каснити. Инстинктивно је заплакала иако је знала да то неће ништа променити.
Пиштољ се помери са стране и опали. Витрина као да је једва чекала такав исход, те се театрално опростила од истрошених вратанаца.
А она је добила шансу.
Можда је неко чуо ужасни прасак па сада граби ка њеним вратима. Можда постоји тај проклети принц на белом коњу, можда нису сви стока. Сад би јој добро дошла једна вотка. Дупла.
Ток мисли јој прекиде још један прасак, па још један. Никада јој се није свиђала та витрина, па, иако су ово били пуцњи упозорења, сасвим је задовољна шта је из њих изашло. Цев поприми пријатан мирис барута који је запахну када се поново пољубише, по ко зна који пут. Чинило јој се да векови пролазе и питала се када ће најзад нешто да се деси. Тада зачу кораке на степеницама. Зажмурила је како би боље ослушнула спасоносни звук, сузе јој склизнуше низ образе, а у стомаку осети стезање попут оног када се први пут заљубила. Звук корака беше све ближи, а њена жеља да се врата отворе уз прасак неиздржива. Он је могао да изгледа као месар који је управо завршио ноћну смену, није је било брига. Кораци се потпуно приближише вратима и она пусти још две сузе, али онда почеше да се удаљавају. Звук беше све слабији и она испути очајнички крик давећи се у сузама. Готово је.
Ником није стало. Нема смисла више живети и сада ће радо дочекати оно што изађе из хладне цеви.
Но, опет се зачуше кораци и врата се отворише уз прасак, а кроз њих прође најлепши човек кога је икада видела, са нечим у руци што је личило на пиштољ. Прво је нишанио по соби, а потом је расколачио очи у страху и спустио своју направу. Њој се чинило да ће да сване и да ће у његовим очима видети искрену, праву љубав, да ће се најзад десити оно што је одувек прижељкивала. Чекала је још неколико секунди, али ту и даље не беше ничега сем страха. Још неколико секунди – и даље ништа. То није он.
То није он. Проклет био.
Усне јој попримише другачији облик, разочаран. Она склони цев колта са својих усана, упери је у спаситеља и хладним покретом повуче обарач. Човек се затетура и крикну, али не паде. Она опали још једном, па још једном. Израз лица јој беше хладнији са сваким хицем. Спаситељ је сада био на леђима, а она устаде, приђе му и надви се над њим који се гушио. Испалила је још два хица, изговорила: „Касно си дошао“, а онда је себи насула дуплу вотку.

Прича објављена у Буктињи број 49

Стеван Станчевић, врло је оштар критичар својих радова. Воли да лута по својим световима маште и морбидлука и да из њих извлачи оно што му треба. По струци је ИТ инжењер и глумац-аматер. Велики је љубитељ гитарске музике и осећаја победе у било ком смислу. Сан је му је да остави нешто историјско иза себе.

Силвија Богић, рођена 1989. године у Неготину. Године 2008. завршила је средњу Уметничку школу у Нишу, а 2015. дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Анђелке Бојовић, на смеру сликарство. Учесница је бројних групних изложби.

Advertisements