Хоћу град у коме солитер дере небо,
а оно крвари јер не зна шта би друго…
Хоћу дан који се развлачи и одуговлачи,
дан у коме гладни гладе стомак,
а сити гутају пљувачку због сваке сплачине.
Не бих компромитовала ово обично лудило.
Затечена дахом и луталицама које
развлаче град по овом ништавилу,
не преостаје ми ништа друго
него да згазим сузу
пре него што се скори.
Киша је падала неуморно безусловно.
Услове ионако нико не испуњава.
Зашто је пијаници на ћошку поклоњен трептај,
а он се топи, разводњава се и нестаје
пре него што га пијаница зграби.
Остао је крезуб и с рукама пуних блата.
То му нико не може одузети.
Са тупим осмехом и погледом
који се пружа у празнину, нада се.
Али тамо је само накежени кер
који ће лајати дуго, дуго…
Чекајући на зору, плачем,
јер не знам шта бих друго.

Песма објављена у Буктињи број 49

Кристина Точаковић, рођена 22.6.1993. године у Неготину. Бави се преживљавањем.

Advertisements