Утихне ли песма света,
дани краћи, ноћи црње,
тад тражимо руку спаса,
да проведе нас кроз трње.

Тек што јесен замирише,
живот тежак, а смрт лака,
тад крећемо ређим путем,
стазом вука самотњака.

И скупи се зечје срце,
под одором краља лава.
Додирљиво лице страха,
душу нашу искушава.

Плешу сенке бојажљиве,
од танане ватре свеће.
У нама је сво пространство,
наше среће и несреће.

Када студен оков стави,
све у нама кад зазебе,
једини је спас пронаћи,
у осами, самог себе.

Песма објављена у Буктињи број 49

Данијела Павичић, рођена је 5.11.1971. године, у Неготину, где и данас живи и ради.

Advertisements