У Београду ноћу сирене завијају
као некад вукодлак.
То некога вија мурија и душа му је у носу,
а нос у шаци уздрхталој. Звери не престају
да кевћу него све ближе разјарене
чељусти шире.
Прогањани ограде прескачу, односе месечину
на тротоаре просуту,односе ноћно млеко,
у сливнике бацају изанђали страх,
свој јад кроз узана окна провлаче,
ноћу је градско ждрело моћни лавиринт.
Још једном ослушни тај ноћни звук,
који моћно нараста да би се на крају
у болну мелодију претопио.
Ослушкуј загледан у звезду која
пред тобом пада
с нескривеном надом да је прогањани
досегнуо спасење.

Песма објављена у Буктињи број 48

Живко Николић рођен је 13.11.1958. у Копривници код Зајечара. Завршава гимназију у Зајечару. Студирао је на Филолошком факултету. Био је секретар књижевне омладине Србије у периоду од 1984 до 1988. Запослен је у Библиотеци града Београда. Бави се фотографијом. Објављена дела: „Приближавање“ (1982), „Бели вид“ (1986), „Необични дани“ (1987), „Буђење у предвечерје“ (1989), „Источне зоне“ (1992), „Вајање пене“ (1994), „Почетак лета“ (1994), „Испод праха“ (1997), „Прах и нада“ (2000), „Покретне ватре“ (2002), „Невидљива боја“ (2004), „Северњача“ (2005), „Глинено огледало“ (2005), „Зар одиста само реч“ (2006), „Извор на камену“ (2007), „Сеоба у невреме“ (2010), „Певање, прах и нада“ (2014) и „Обећање“ (2014).

Advertisements