Искрзаним улицама
наркоман се саплиће
о сопствену сенку
сав талог из сутрашње море
пада по нашим чистим сновима
Рано нам је за поразе
а касно за опроштаје.

Нисмо сами на улици
лажни пророци
добијају жиг
да знају у чијој се служби
налазе –
прљају погледом
и својим љигавим додиром
опогањују иконе
мисле да су достојни
да милост траже…

Ушивам ране старим канапом
преко ружних ожиљака
тетовираћу Светлост.
Ко добије све
много је изгубио
ако је тада себе продао.
Чекам неумитне процесе
навикао на предавање
чак и кад тамни су облаци
нека крене раздвајање
и нек свако своје грехе
Испашта
Губавци чекају
Месију
савијени, умотани у плату
шапућу молитве…

Нећу се вратити у овај
Град
Овде курве не узимају тело
већ испијају душу.

Иако све говори против
старих вредности
иако све прља изворе
чедности –
ослушкујем себе
и веран себи остајем.

Лажи ме повређивале
смутње
нервирале
очекивао лоше
добијао горе
опекле ме издаје
кувале преваре
ледом Севера
себе покривао
да топлије ми
у самоћи буде.
Али се тешио да
дугове сам платио
тешким сузама
себе прочистио
и не плашим се што слутим
ударе
нити се плашим суда
Истине.

Нека се уплаше
Злу одани
ако за страх од Њега
знају
нек се уплаше и покају
за њих нема места
у рају.

Песма објављена у Буктињи број 49

Емил Петров (Димитровград, 1968) Објављене књиге: Изгубљена острва (1998), У изгубљеном граду (2000), Лет кроз сумрак (2003), Потонули бродови (2007), Црне шуме (2009) и Глина, прашина и мало сећања (2012).

Advertisements