Светлости твојој
Ипак сенку смислила сам
Пустила је да ме спали
Да ме по паклу вуче
Правдала је
Страсно јој крила доцртавала
Упорно јој давала уста-на-уста
И мишиће допумпавала
Док нисам без даха остала
И успут памћење изгубила
У кући од мармеладе
У којој сам себи
И вештица, и Ивица била

И тек сад сам схватила
Кад сам бунар продубила
И зевам к’о риба на сувом
Празнину ока да сакријем

Да светлост
Сенку нема.

Песма објављена у Буктињи број 48

Advertisements