Предграђе. Је ли то оно место на које наилазим кад из центра кренем главним путем, па се са њега искључим? Тако је, кажу ми. То вам је тамо где се издиже оних десет зграда, попут десет дивова, чувара. Спашавају људе од буке центра, тамошње журбе и јурњаве. Предграђа смирују темпо живота макар мало.
Тамо нема музеја, али има мурала. Цвета улична уметност. Мале радње у уличицима у којима никада не бисте рекли да би их могло бити. Нема великих спортских хала, али има малих терена. На њима се праве најбоље екипе. У предграђима се стварају шампиони.
Град у малом. Све је ту, близу. Баш све што је потребно. Пијаца, продавнице свега, занатлије. Узмите један велики град па избаците из њега све атракције, туризам и институције. Ето, добили сте предграђе. И ако хоћете да знате какво је стање у земљи, не гледајте центар, него ван њега. Сиромашна предграђа неких градова дају слику о тим земљама – сетите се само: Мексико Сити, Рио, Сао Пауло, Буенос Ајрес. Баш као што човек истиче пред људима једне особине, друге скрива, шаље их у своје унутрашње предграђе, оно које се налази у души. А то је управо оно што може да очара. Зато није све у центру, нешто је и у предграђу.

Победнички есеј двaдесет четвртих песничких руковети у категорији ЕСЕЈ

Advertisements