Ретко прошетам сама и редовно се уплашим сваког ходача који ми прилази с леђа, а ништа мање ни оног што ми долази у сусрет. Где год да шетам – по усијаном бетону или по утабаној земљи у парку, булеваром или мрачном страном забачене улице – накострешим се као мачка и чекам да (ме се) прођу. Другима и некако, али тешко је и срамотно себи признати да се плашим. Мушкараца. Свеједно каквих: разуларених тинејџера, смерно перверзних стараца, средовечне трбушасте господе… свих тих двоножних тестостеронских бомби. Понајмање се плашим оних који чуче иза жбуња, па се разметљиво показују кад им се крв сјури у најмањи од три мозга. Они су само бедна увреда за јаке естетске потребе. Микеланђелов се Давид не би упустио у такву работу (јер је мушко од камена). Плашим се зидара којима је сунце спржило памет на висини, случајних тркача поред реке, униформи, свих гласних чопора и непознатих самотњака, без разлике. Догађа се да застрепим и пред оним добро ми познатим мужјаком: – У каквом ли ће расположењу доћи кући на ручак?
Ко би га знао зашто, једно је извесно: жена никада не може бити сасвим сигурна! Шта ако наш станодавац има резервне кључеве – луд би био да их нема! – па се ушуња по додатни харач кад останем сама? Шта ако водовоџија & син раде у пару само да би један правио буку међу цевима, док други пљује газдарици на доња уста? Шта ако мој регресотерапеут у ствари лечи свој апстинентски стаж, спроводећи ме воајерском руком до дна неке неизговориве трауме?
Преостала је још само једна мала ствар – говорио ми је хипнотизерским гласом – ти знаш да то можеш врло лако да урадиш.
Мајко мила, шта ће сад да тражи од мене!? – ужаснута сам.
То за тебе не представља ништа – одуговлачио је – ништа што ти не можеш да урадиш.
Замишљам како откопчава шлиц тик изнад моје главе. – Замисли сада велики зрак светлости – наставио је и одахнула сам. Али само на трен: – Шта ако је тај светлосни зрак – млаз сперме!?
Удахни – покушава да ме умири – и опусти се. Нема шансе, долази моја накострешена мачка!  –Видим, већ си изашла из регресије… Слике злостављања као паничне искрице из узнемирене ватре играју око моје главе. – Хвала за сеансу и до виђења!
Зато сам за послодавце увек некако бирала жене. Далеко од тога да оне не умеју да злостављају, али ме барем ниједна још није силовала. Ми силујемо у мозак – као Милорад Павић читаоца који га не уважава.
Одакле тај страх? Од чега се створио, имам ли га откако знам за себе или сам млађа од сопственог страха? Знам ли, уопште, за себе?
Знам да се нисам плашила ни паса док ме један није ујео. Обичан црни пас, тек онако, из обести, зарио ми је зубе у леви лист и продужио својим послом. До тада сам се радовала псима и прижељкивала сам једног кога ћу волети, хранити и неговати, чим се стекну бољи услови (јер не можеш пса заробити у гарсоњеру – није људски). Шта би том црном лутајућем псу непознатог порекла да ме онако крвнички озледи?
– Да ли сте провоцирали животињу? Вабили? Хранили? Гађали?
– Ни приметила га нисам док ми није раскрварио ногу! Али откако се то десило, ниједан ми пас више не промиче из видокруга – чак и с леђа их видим. И накострешим се, дакако. С том разликом што по окретности не могу да се мерим ни са најкљакавијом мачком…
– Тврдите, дакле, да ни на који начин нисте провоцирали пса?
– Нисам.
Ако уопште могу да знам шта све провоцира једног пса…? Можда му се није допао мој мирис. Можда му се и сувише допао! Можда сам (из нехата) нагазила на свеже запишану територију? Можда је хтео да импресионира неку префињену ретриверку? Или да јој се згади? Можда му је, напросто, било досадно? (Стварно – буде ли псима досадно?) Можда ме побркао са неким ко је њега раније злостављао? Пси су непогрешиви, кажете? Онда је можда нањушио моју мачкасту природу? Можда сам се накострешила на неког мушкарца, а пас је то доживео лично? Толико начина да се испровоцира пас… За некога је провкација то што не носим хиџаб. Може ли бити директнијег позива на силовање?

КАД БРАДА ЗАСВРБИ…

Кажу, љубићеш се! Крајње би време било! Сврбеле су ме све пубертетске нечистоће испод коже и тешко да је то био неки наговештај наједном ослађеног живота… Свраб је трајао годинама, док се најзад нисам пољубила са момком који се звао истим именом као и предграђе у коме је живео. Да сам рођена као мушко, и ја бих се тако звала. Он о свему томе није имао појма, само је искористио мој пристанак из досаде и пољубио ме на препад. Пристала сам на шетњу, ни на шта даље!
Да ли би хтела да се… виђаш са мном? – питао је из средишта несигурности.
Што да не – рекла сам нехајно.
Насмејао се. Да није глумио озбиљност, поскочио би од среће. – Чекај – стао је испред мене –  да озваничимо то. Тако је стављена тачка на моје ишчекивање првог пољупца. Влажна и плитка тачка. Какво разочарање! Каква неспретност! – Да озваничимо!? Па нисам пристала на удају, идиоте! Зашто си то урадио!? – речито сам оћутала после првог шока. – Је л’ све у реду? – пита ме из истих оних уста којима ме пољубио. Само сам се потврдно осмехнула. – Јесам ја… урадио нешто погрешно? Одједном изгледаш… тако тужно. Шта сам могла да му кажем? – Никада не бих помислила да у љубљењу може да буде нечег погрешног. Управо си ме разуверио, хвала ти!
Први, најгори и украдени пољубац био је довољан разлог да повучем свој пристанак да се надаље виђамо. Али нисам. – Момак који се гадно љуби? Не буди луда, шта да радиш с таквим? – Да вежбаш – рекла сам самој себи. – Најлакше је отићи… Отићи ћу кад усавршимо љубљење.
Није нам дуго требало… Убрзо сам одлазила с њим у предграђе, у кућу где нас је дочекивала његова баба, упорно ме ословљавајући именом своје старије унуке: – Ина!Није то Ина, баба, то ми је девојка. Баба се, свеједно, и даље радовала што ме види. – Како си љепа! – Идемо ми, баба – говорио је брижно, отварајући врата собе из које још нису одбегли сви дечачки снови. Баба се покуњено враћа у кухињу.
Ко је Ина? – питала сам.
Моја сестра. Не живи више са нама откако је… покушала да убије оца.
Шта!?
Маказама. Видиш, наш отац је… прек човек. Нико од нас га заправо не воли већ дуго времена.  Злостављач. Али, не бих тиме да те оптерећујем… Ина је добро, сад је кројачица у Лондону. Прокрчила је свој пут.
Маказама!?
– Није се дала.
– Личим ли на њу?
– Ни најмање! Не знам за твој крај, али у овом месту сви старци постану дебело сенилни, полуде начисто! Жене поготово… Заслужујемо да одемо одавде: Ина, ја, ти са мном… сви сем мог оца.
Да сам отишла одмах после првог пољупца, никада то предграђе видела не бих, нити би ми се туђа баба радовала као најрођенијој; никада не бих чула за Ину која живи изван проституисане песме. Кад боље размислим, не бих много ни пропустила! Али, љубљење смо довели до с(а)вршенства! Било је време да одем, јер нисмо више имали шта да увежбавамо заједно. Плашила сам се да ће га та моја одлука повредити, па сам остала још мало. Плашила сам се да не останем предуго, да не будем у близини када он покуша да убије оца – јер то је проверен породични рецепт којим се предграђе отвара према Лондону. Плашила сам се да не одемо предалеко. Плашила сам се. То је била цена доброг љубљења.
Отац му је умро природном смрћу. Убрзо након што га је сахранио, убио је девојку која је села на моје место, у пијаној вожњи у позајмљеном аутомобилу. Била је то улазница у велеградски затвор. Ина је добро.

ПОДВИРИЛА СЕ ПОДА СЕ…

Тако се у родном селу моје бабе по матери каже за младу жену која је први пут у терању и не зна шта је снашло. Уместо да је подуче, искусне жене само се презриво подсмевају бацајући дрвље и камење на несретницу.
– Добро се пази! Има мушкије који ће само оно од тебе хтјети! Потроше те, па оду. Послије ниједном више не ваљаш. Зато буди паметна…!
– Само оно? А шта више од мушкарца можеш и добити? Не бих му ја боље ни тражила, него да ме раздевичи ове беде, а после можемо свак’ својим путем!
– Јадна ти мајка, једино курве тако причају! На кога ли си, да ми је знати…
– На деду. Ти би то најбоље требало да знаш.
Секс је био брзоплет и неспретан. Разочаравајуће блед догађај који, не да се лако заборавља, него нема баш по чему да се памти. Осим по песми. Потражи ме у предграђу – чуло се са радија, а ја сам се непрекидно питала да ли је то све. – Да ли је могуће да је то све!? Срећом, није. Скувао ми је кафу и послужио је са цигаретама уместо ратлука – скромна одштета за изостанак задовољства. – Јеси тужна? – питао ме је. – Капирам да мораш бити тужна. Изгубила си невиност! Хвала на обавештењу и, молим те, немој да ме тешиш. Кафа је добра; јака и опора.
Нисам отишла – било је толико тога за узајамно увежбавање! – Па шта ако секс није бог-зна-шта? – говорио ми је нежно како само мушкарац може. – Важно је да се волимо! Волимо се? О чему то прича? Нисам знала да се (већ) волимо…
Живео је у пренасељеном стану и ретко ме је одводио кући, а кад би се то догодило – његова баба показивала ми је наклоност тако што ниједном није погрешила моје име. – Лепа и грациозна! – говорила је о мени, чак и у непримереним тренуцима, док би друге девојке парадирале по њиховом малом стану. – Добро је, баба – ућуткивао ју је. – Немој сад о томе.Шта ја могу, кад је лепша! И тиша; ћутљивија, ћудљивија; повучена, онако – на своју страну
Црначко село у Невади! – помало је већ губио стрпљење са мном. – Тамо ће ти приуштити добар секс. Све оно што ја не могу!
Боље не осећати уопште, него несношљив бол, зар не? Не увек. Плашила сам се да му моја суздржаност квари ужитак, па сам попустила. Претварала се, док год није постало стварно. После првог оргазма у двоје, схватила сам да је у праву: стварно се волимо! Бескрајно и дивље. Добро, не баш толико. Зауздани страрим пријатељем страхом на праву меру. Он се плашио да не затрудним, а ја да га својом превеликом жељом не прогутам целог, па да га онда из тог мрака утеруса поново изнесем на свет, као двојство оца и сина. Плашила сам се његовог одлагања и одбијања.  Говорио је да је премлад још…: – Да се заљубим заувек? Никако! Још не. Претварала сам се да то нема никакве везе са мном: – Како је лепо што ми се поверава! Плашила сам се и добро пазила да се  не изланем како сам сањала да смо се венчали, у малом интимном кругу. Благонаклони осмех његове бабе био је највећи благослов. И родила сам му дете. Мушко. Страхињу, кога је толико желео… али не још. И не са мном. Чувала сам снове боље од највештијег хватача. Чврсто их стезала све док нису поумирали. Онда сам могла да одем. Сломљена и слободна. Да сам отишла одмах после нашег првог и невештог љубовања, пропустила бих много јалових задовољстава, поштедела се мртвих снова и још једне драге баке коју је однео вук. Нити бих знала колико је моћно састављати себе од унаоколо разбацаних костију са којих су оглодане све опсене и мрене. Удахнути живот и кренути даље. Изаћи из тог дворишта без неба и птица. Престрашена пред празнином. Јер то је била цена краткорочне среће; ничим изазване као ни оргазам.
Пољубим га понекад у пијаном сећању, тако свеже ожењеног и изгубљеног. – Затруднела је, шта сам друго могао – говори равнодушно. – Сад је тако како је. Трошан кондом, улазница за заједништво. Ћерка им је живахна и коврџава на оца.

ЦУРБАБА!

У селу мог незаконитог мужа то је назив за девојку која је презрела за удају и пород. Пробирљива, па буде бирана. Отирачица. Виђали смо се кратко и свакодневно пре него што ме је позвао да живим код њега, убеђен да ми чини голему услугу. – Остави све и дођи! Одабрана. Било би незахвално чекати неко друго спасење, зар не? – Чега се плашиш? –  питао је нестрпљиво. – Неизвесности. Онда рутине. Тебе; себе; свега! – набрајала сам. – Док год не живимо заједно, не познајемо се. Послушала сам и преселила се код њега у трошну кућу у предграђу. Без ичега, осим огромне жеље да ово успе. Јер, овога пута све је било друкчије. Није било ниједне бабе да ми се обрадује (обе су одавно умрле), чак ни мајке која жељно ишчекује тај час да постане свекрва. Цурбабе обично имају ту срећу да измакну свекрвиној злоби, али зато у наслеђе често добијају сву пакост бивших жена и(ли) туђу ћерку коју увелико сврби пубертет.
Како сам промашене страхове имала! Луксузне. Стварни, дакле, брачни живот, далеко је једноставнији. Једино о чему жена треба да брине је: како да му удовољи, увек и на сваком месту. И да се плаши ако јој то не успева. С разлогом, јер то је приземан страх – чувар опстанка! Плашим се да га не узнемиравам својим тричаријама. Зато оћутим кад год могу и знам да нема тога о чему не може да се ћути! Плашим се да га не пробудим, слабо подноси светлост. Зато се изјутра облачим у мрклом мраку и сад већ непогрешиво бирам одећу по текстури, као да сам рођена слепа! Плашим се да не правим буку, преосетљив је на звуке. Зато ходам меко, али још увек не умем да прођем кроз затворена врата. Тишина је важан састојак добре кухиње! Шерпе не смеју да се сударе, нити да се просипа храна. Краставац треба ситније сећи, лук и мркву на крупно – никада рендати! Супа се једе кад поприми собну температуру. Увек са бибером, ма колико да нам шкоди. Плашим се кад касни на ручак, а некад касни сатима. Да му се није шта десило? Плашим се да позовем и проверим. Ако касни, сигурно има разлог који је важнији од мене и доћи ће кад дођем на ред. Да ми се јави? А зашто би!? Ни рођеној се мајци није јавио кад је одлазила на онај свет, а камоли мени! Ја ионако нигде не идем… из овог предграђа, нити из ове трошне куће, изван кухиње, ни од њега, а понајмање од себеИзлажем се својим страховима, јер кажу да је то проверен начин за стицање н е у с т р а ш и в о с т и.

Победничка прича двадесет четвртих песничких руковети у категорији ПРОЗА

 

Advertisements