Ивица Трајковић
Весна Стаменковић
Сања Радосављевић

Историјат Музеја Хајдук Вељка

Један од битних момената за културу Неготина је свакако отварање Градског музеја Хајдук Вељко 1934. године. Међутим, крајински војвода први пут добија свој музеј 1983. године. Идеја за оснивање музеја родила се када је у првој половини двадесетог века Музеј Крајине обогатио своју историјску збирку, чиме је формирана поставка о Првом српском устанку и Хајдук Вељку. Музеј је отворен у кући кнеза Тодорчета, али је 1989. године затворен. Комплетна стална поставка посвећена легендарном јунаку премешта се у зграду Музеја Крајине, као саставни део сталне поставке. С обзиром на то да је Музеј након осам година допунио своје збирке, јавила се потреба за поновним отварањем музеја у кући Кнеза Тодорчета, шта се реализовало 12. септембра 1997. године.
Кућу у којој је смештен Музеј Хајдук Вељка зидао је шездесетих година деветнаестог века кнез Тодорче, под кулуком, а за своје потребе. Године 1950. управа Музеја је, будући да је кућа била руинирана, позвала архитекту из Београда, Ивана Здравковића, да прегледа кућу и да да план за адаптацију. Управа Музеја је тек шеснаест година касније донела одлуку да откупи кућу и да, с обзиром на то да је архитектонски врло карактеристична, у њој отвори етнографско одељење. Након тога је уследила рестаурација и адаптација.
Зграда је грађена од тврдог материјала, зидови приземља грађени су од необрађеног камена, правилно сврстаног у хоризонталне редове дебљине од 75 до 95 цм. Спратни део грађен је од опеке, а посебну лепоту му даје трем под аркадама и оригинални завршетак зграде у виду троугла, тј. пуног тимпанона оперваженог богатим венцем од опеке, поређаних у цик–цак комбинацији, по угледу на црквене грађевине византијског порекла.

Одустало се од првобитне идеје да се у кући кнеза Тодорчета отвори етнографско одељење. До самог отварања Музеја кућа је имала различите намене, да би се тек тридесет година касније отворио Музеј Хајдук Вељка. У новоотвореном музеју су време Првог српског устанка и лик Хајдук Вељка Петровића приказани уз помоћ експоната из историјске, етнолошке, уметничке збирке и литерарних дела.

Стална поставка у Музеју Хајдук Вељка

У Музеју Хајдук Вељка посетиоци имају прилику да се, осим са животом Хајдук Вељка, упознају и са најразноврснијим примерцима оружја и оруђа, војне одеће, застава, фотографија, предмета покућанства, уметничких дела. У приземљу се налази неколико просторија од којих су две преуређене у галерију, у којој се повремено одржавају тематске изложбе и остале програмске активности музеја и других културних институција и појединаца, попут промоција књига, часописа, концерата, представа… У холу приземља се налази део етнолошке и историјске поставке.
Део етнолошке поставке представљен је експонатима традиционалног виноградарства и винарства, с обзиром да је у Неготинској Крајини виноградарство некада било веома важна и уносна привредна грана. Производња вина илустрована је следећим етнолошким предметима с краја деветнаестог и почетка двадесетог века: фучија – дрвена посуда за преношење вина, косир – метална алатка за сечење ластара, дрвена кашика за узимање шире, лопата за узимање комине, левак, буре, дрвена славина за буре, буклија, стаклени балон оплетен прућем, дрвени бокал, тиква…
Један од експоната историјске поставке је гвоздени пољски трофунтни топ, произведен у Великој Британији око 1770. године. Топ је плен српских устаника. Поред топа, ту су и панои на којима се налазе: фотографије истакнутих војвода Првог српског устанка Миленка Стојковића и Петра Добрњца; Вука Караџића као Вељковог савременика и Симе Милутиновића Сарајлије – песника чији се стихови налазе на надгробним плочама Хајдук Вељка и Миљка Петровића; копије докумената која су везана за Први српски устанак: Прокламација Карађорђа Петровића српском народу да се спреми на устанак, Карађорђев декрет о постављању Хајдук Вељка за крајинског војводу, с пописом села у његовој надлежности, и писмо Карађорђа Петровића Милутину Петровићу, војводи неготинском из 1813, затим копија литографије Старе цркве у Неготину, из 1885. године, у којој је сахрањен Хајдук Вељко, цртеж утврђења Баба Финка, рад Зорана Јосића, као и фотографија Хајдук Вељкове барутане, јединог остатка утврђења Баба Финка, која се налази у порти цркве Свете Тројице.
Баба Финка се налазила на простору садашње зграде Скупштине општине Неготин, цркве, порте и гимназијске зграде, дворишта и оближњих улица. По изгледу то је била више осматрачница него утврђење, где је Хајдук Вељко живео са својом другом женом Чучук Станом. Сама кула, сачињена од дрвета, имала је више тавана, а на врху трем, који се држао на дебелим и снажним стубовима. Хајдук Вељко је са врха Баба Финке посматрао неготинска поља, на њој се припремао за окршаје са Турцима. Чим би коњаници најавили да Турци иду из правца Тимока, Вељко би ударио дланом о длан, што је био знак да се седла Кушља. „И док су бећари опремали Кушљу, Вељко би облачио свечано одело, а Стана му је везивала изнад главе свилене гајтане од чепкена. У силаве би стављао два пиштоља, а преко груди криву сабљу. У кубуре би исто тако ставио два пиштоља. Пре него што би појахао Кушљу, сам би добро прегледао колане, а за то време Цигани су свирали. Излазило се на задњу капију; Абраш је био редовно с десне стране Вељка. Цигани су свирали за њима, као на каквом весељу, све док не би поодмакли у неготинско поље. Тада би Вељко само знаком руке давао на знање да се Цигани врате.“
Музејска поставка, на спрату Тодорчетовог конака, распоређена је у три просторије. У првој просторији изложени су портрети Хајдук Вељка, настали током деветнаестог и двадесетог века, који су део уметничке збирке. Изложени портрети, поред уметничке вредности, представљају и документарно сведочанство.
Хајдук Вељко је одбраном Крајине оставио дубок печат у конституисању националног идентитета. Богата народна традиција је послужила као инспирација многим уметницима у ликовном стваралаштву. Вук и његови савременици оставили су детаљан опис Вељка, што је олакшало портретисање, али је његов лик рађен и по живим моделима који су, по процени брата Милутина и савременика, били најсличнији Вељку. Један од њих је и војвода Петар Вукотић, као и један млади Арнаутин, о коме је писао Феликс Каниц. Он је написао да је Чучук Стана, након Вељкове погибије, посетила кнеза Милоша у Букурешту и да је том приликом Милош замолио тог Арнаутина да се обуче као Хајдук Вељко и појави пред њом. У том тренутку је занемела и помислила да је устао из мртвих, колика је сличност била у питању. Портрет је касније поклоњен Народном музеју, а Павле Чортановић је копирао тај портрет за неготинског председника општине Михаила Лазаревића. Никола Кусовац је забележио да је портрет Раке, сина Хајдук Вељка, који се чува у Народном музеју, рад Петра Паликрушкића, такође послужио као модел за потоње портрете славног војводе. Први уметници који су забележили лик Хајдук Вељка су Анастас Јовановић, у његовом најважнијем подухвату на пољу литографије Споменици србски и Урош Кнежевић, који је на иницијативу кнеза Александра Карађорђевића урадио портрете за Живописане галерије знаменитих људи за 1804.
У сталној поставци Музеја Хајдук Вељка изложени су радови следећих уметника: Павла Чортановића, Милисава Марковића, Лукијана Бибића, Радисава Тркуље и Драгољуба Стајковића. Поред њих изложена су и два портрета непознатих аутора, као и копије фотографија и литографија Анастаса Јовановића.
Поред Хајдук Вељкових портрета, у сталној поставци музеја, у хоризонталним витринама, изложена су музичка и књижевна дела инспирисана Хајдук Вељковим ликом и делом, која су сакупљана током година и саставни су део библиотеке Музеја Крајине. Изложене су публикације о Вељку Петровићу, чије је јунаштво опевано и слављено подједнако у народној традицији и уметничкој књижевности. О Вељку се певало на српском, влашком, бугарском и македонском језику. Библиографија дела о Хајдук Вељку врло је богата и стално се увећава. Јунаштво Хајдук Вељка Петровића описали су, како његови савременици Вук Стефановић Караџић и Сима Милутиновић Сарајлија, тако и Ђура Јакшић, Јован Драгашевић, Душан Баранин, али био је и инспирација бројним савременим књижевницима. Хајдук Вељкова инспиративна личност још увек је актуелна за многе облике уметничког стваралаштва.

muzej-2
У другој просторији налази се огњиште или оџаклија у којој се налазе експонати из етнолошке збирке, предмети покућанства који дочаравају амбијенталну слику старе градске куће из деветнаестог века. Оџаклија је била средиште куће, обично зачађена од дима са огњишта. У њој се одвијао главни део породичног живота, ту се јело, пило, а понекад и спавало, вршио се култ и приносиле жртве прецима. Оџаклија у Музеју Хајдук Вељка налази се на средини куће, ватра се ложила на средини просторије, па је дим слободно одлазио под кров кроз левкасти одводник оџак – отуда и назив оџаклија. Оџаклија је овалног облика и одигнута је од пода око 10 cm. Изнад огњишта висе вериге на греди верижњачи, на њих је закачен бакарни котао бакрач, који је служио за кување хране. Прибор уз огњиште чине: саџак, тигањ, ватраљ (жарач), ћуп. На огњишту се кувала храна у глиненим лонцима, а пекло се у бакарним тепсијама испод сача. Посуђе је углавном дрвено, смештано је уз зидове тако да је простор око огњишта слободан. Чине га посуде за сервирање хране, воде и пића: тањири, панице, дрвене кашике и виљушке, сланици, буклије, крчаг, синија, црепуља, тепсије… Сто са кружном плочом – софра – са кога се јела храна, постављен је ближе зиду, око њега су четири троношца.
У трећој просторији налази се историјска поставка. Од артиљеријског оруђа изложен је брдски „хајдук“, топ из 1809. године. Од ватреног оружја у витринама се налази пушка са дугом цеви и неколико пиштоља, међу којима значајно место заузима пиштољ Николе Абраша, Вељковог побратима. Од хладног оружја у витринама су изложене сабље разних радионица и врста, као и јатагани („белосапци“ и „црносапци“). У поставци се могу видети и сачуване каније тј. футроле појединих јатагана. Од прибора за ватрено оружје изложене су барутнице од кости, рога и метала, затим припојаснице или фишеклије лепих орнамената, као и мазалице. Такође, ту су и две копије устаничких застава, портрет вожда Првог српског устанка Карађорђа Петровића, рад Павла Чортановића, шематски приказ ратног пута Хајдук Вељка Петровића и план битке на Штубику и Малајници, рад Зорана Јосића. Велики део поставке чине и оловне и гвоздене кугле најразличитијих калибара за спредпунеће оружје, али и ручне гранате из раног деветнаестог века, које су релативно ретке у другим музејима. С обзиром на чињеницу да се у непосредној близини куле Ђорђа Булукбаше, заповедника петог шанца у фортификацијском систему одбране Неготинa, налазила радионица за оправку оружја и израду муниције, налази ове врсте су потпуно оправдани.

muzej-1

Осим тога, једино за њих можемо са сигурношћу тврдити да су производ епохе у којој је Вељко Петровић бранио Неготин и да су рад домаћих устаничких мајстора.
Дворишни простор Тодорчетовог конака уређен је тако да се у једном делу налази мала летња позорница, намењена културним збивањима различитих садржаја, од промоција књига, монодрамских представа до концерата камерне музике. На тај начин Музеј Хајдук Вељка, са галеријским простором и летњом позорницом, пружа широке могућности за реализацију разноврсних културних садржаја.

Литература:

1. Богдановић, Б. (2013): Историјска поставка. (Едс): Музеј Хајдук Вељка, 19. – Музеј Крајине, Неготин.
2. Каниц, Ф. (1985): Србија земља и становништво од римског доба до краја 19. века, СКЗ, Београд.
3. Кусовац, Н. (1997): Портрети историјских личности устаничке Србије, Карађорђеве војводе у историји, епу и драми, Зборник радова са научног скупа и поводом њега, 69; Велика Плана.
4. Петровић, Е. (2013): Етнолошка поставка. (Едс): Музеј Хајдук Вељка, 42-47. – Музеј Крајине, Неготин.
5. Стаменковић, В. и Радосављевић, С. (2014): Историјат музеја. У: Јањић, Г. (едс): Музеј Крајине 1934-2014, 7-8. – Музеј Крајине, Неготин.
6. Стаменковић, В. и Радосављевић, С. (2014): Музеј Хајдук Вељка. У: Јањић, Г. (едс): Музеј Крајине 1934-2014, 127-128. – Музеј Крајине, Неготин.
7. Станојевић, Т. (1972): Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, Заједница културе СО Неготин – Новинска установа ,,Тимок“, Неготин.
8. Здравковић, И. (1952): Стара зграда са аркадама у Неготину, (едс): Музеји 7, 137-138. – Београд.

Објављено у Буктињи број 48

Advertisements