Недим Хаџи Ахметовић – Мафа, рођен је 22.01.1970. године у Неготину. Као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног и веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина као председник, члан је и УЛУПУДУС-а – Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света. Самим тим је учесник великог броја домаћих и интернационалних изложби, како групних, тако и самосталних, а и пред публиком у родном Неготину више пута излаже своја дела. Исте године дипломира и у Неготину, излаже ,,Urban fetish II‘‘, колекцију скулптура и мале пластике. Године 2008. организује изложбу ,,Анатомија митологије‘‘ у Тодорчетовом конаку, на којој је представио колекцију скулптура и цртежа.
Хаџи Ахметовићеву продукти-вност можемо пратити кроз велики број визуелних медија, будући да је реч о веома свестраном уметнику. Препознатљив је по монументалним скулптурама које се налазе у великом броју земаља, од Немачке и Русије, преко Габона, Турске, Египта и Румуније. Поред монументалних, бави се и скулптурама мањег формата, пластиком, дизајном ентеријера, сликарством и цртежом. Не смемо изоставити и његов велики рад на пољу компјутерског дизајна, илустрације и анимације. Још једна уметникова страст је и музика, и рад у алтернативној рок групи Ирфан Муертес, као и неготинској групи Суперплан, у којима свира трубу. Ову причу о уметничком стваралаштву заокружује и његов рад на писању, чиме га сврстава у ред надарених и неуморних уметника данашњице који потичу из Неготина и Србије, а делују са пуно успеха и ван граница земље. И у писаној речи се Хаџи Ахметовић не боји да искаже све што му је на уму, па макар и бритким, и духовитим језиком и начином писања. Митолошка бића попут кентаура се прожимају и у причама, као и у скулптурама, а цео опус уметника као заштитни знак и акценат носи митологију и њене приче овековечене код старих Грка.

Занимљиво је споменути и изложбу ,,Темпо‘‘ у галерији ФЛУ у Београду, 2007. године, која је представљала мултимедијалну по-ставку радова домаћих музичара који се баве сликарством, вајарством и графиком. Тако су, поред Хаџи Ахметовића који свира у Ирфан Муертесу, на овој изложби своја дела изложили и Зоран Маринковић из Бјесова, Мита Јованчић из Блок Аут-а и остали. Циљ пројекта је био синкретизам ликовности и музике.

Суштину његовог рада можемо повезати са уметниковим размишљањима о свакодневници и друштвено-социјалној проблематици данашњег човека, митологији и историји нашег континента, али и још једној забрињавајућој чињеници – технолошким насиљем нашег друштва.
Технологија убрзаним растом и канцерогеном прогресивношћу развија своје малигне ћелије које нас нажалост полако убијају путем глади, болести. Ствара се граница између природе и технологије, емоционални јаз у људима и погрешно вредновање живота. Квалитет живота се можда повећава, али у замену за то постајемо безлични и губимо људскост, зарад материјалног и пролазних ствари. Технологија се развија прогресивно геометријски, по теорији енглеског економисте и племића песимистичног, али и реалног погледа на свет, Томаса Малтуса. Техника чини и изобличава естетику стварности и живота. Она мења и улази, преплиће се са анатомијом човека, животиња… Зато сама дела савремене уметности која настају под великим утицајем технологије и развитка у пољу индустрије могу да сугеришу тајновитим знаковима о чему је заправо реч и коју тајну крије одређено уметничко дело, инсталација или хепенинг – уметнички перформанс. Мафин рад се управо заснива на овим тврдњама, оне га прате, оне су велики извор његове инспирације.

mafa-oblak-realnosti
Облак Реалности

Гвожђе и метал, примарни материјал којима Хаџи Ахметовић ствара своје скулптуре асоцирају на елементе индустријализације. Анатомија човека и антропоморфних бића у својој напетости и богатству покрета, створени горе-поменутим материјалима, јесу јасан знак убрзаног развитка нашег друштва протканог кроз облике античких јунака и богова, али и наговештаја примитивизма и минимализма у делима Константина Бранкушија. У томе му свакако помажу и скечеви-студије мањег формата рађене у глини. Њима уметник ствара идеје, варијације, гради један свет који ће преточити у монументална дела пред којима нико не може остати равнодушан. Саме инсталације, које, како је већ напоменуто, стварају спрегу, мост између давних времена обгрљене митологијом и савременим начином размишљања и стварања, јесу његов најпрепознатљивији знак.
Из камена – доломита израња и ,,Орао Селџук‘‘, који чини грб велике династије Селџука, владара на просторима Турске у 12. и 13. веку. Скулптура је искелсана у Алањи на тлу Турске, која има непосредне и директне везе са тематиком монументалне скулптуре великих димензија. Орлови се пропињу, покушавају да се ослободе тежине камена, главе су им пркосне, а поглед се винуо далеко у даљине неба, тамо где би требали да се отисну.

mafa-orao
Орао Селџук

Гвоздена скулптура ,,Мученик‘‘ са симпозијума у Шпанији, још једном ствара синтезу различитих веровања, стилова и начина размишљања. Из витког, очигледно намученог тела кентаура, који се такође прожима у уметниковом раду, израња форма тешког и масивног крста која симболише мучеништво у хришћанству, у раним периодима његовог развитка. Форму антикизираног бића из грчке митологије, па самим тим још једног импорта у римској, надовезује нова религија, зачета у периоду многобоштва и идолопоклонства, периоду поштовања и веровања у кентауре.

mafa-mucenik
Мученик

,,Облак реалности‘‘ такође настао у Турској на симпозијуму у Бурси, заокружује Хаџи Ахмето-вићев идејни процес. Футуристички, линеарно-геометријски принцип којим уметник опет уз помоћ гвожђа ствара тело, обликовано као преплитање технике и пост-модернистичког доба у коме се налазимо, јесте кључ анализирања и схватања дела. Античког утицаја готово и да нема, ово је један потпуно нови идејни принцип који се ослања на данашњицу и много више будућност, која слави брзину, роботику и нову естетику обогаћену линеаризмом.
У оквиру скулптура мањег формата је занимљив циклус под називом ,,Cycle Time‘‘, који је као изложба представљен неготинској и београд-ској публици 2007. године. Ови шлемови су адаптација шлемова Југословенске народне армије и преобликовање у сасвим другачији контекст, користећи се поп културом попут шлема за Мики Мауса, затим оног који носи Астерикс – још једна фигура стрипова која чини велики утицај на Хаџи Ахметовића, али и преиспитивање различитих начина варијација и преображаја у шлемове грчких ратника, римских легионара или оних немачких за време нацизма. Сви ти народи су чинили мултикултуралност Балкана током његове бурне прошлости. За основу и темељ идеје и пројекта је сасвим промишљено узет управо ЈНА шлем, који асоцира на историју Југославије која је, такође нестала и постала рушевина једне, сада већ прошле историје.

Пројекат ,,Machine gun cycle” се окреће још једном мултимедијалном правцу модернизма – инсталацијама. То су радови – скулптуре, од гвожђа и ,,реди-мејд‘‘ елемената (дрво, стакло) са којима се сусрећемо, рецимо, у дадаизму, али и поп-уметности, и које подсећају на радове Раушенберга и његове комбинације различитих материјала и натписа.
Тиме се може схватити идеја уметника за анализирање данашњице која је све више огрезла у ратове, патњу, чији је најбитнији чинилац развитак технологије и покушај превласти већих сила над мањим.

На пољу сликарства и цртежа, Хаџи Ахметовић такође ради са великим ентузијазмом. Цртежи му често, попут малих скулптура, служе као скице и припреме за његов примарни начин изражавања – монументална дела. Међутим, управо и цртеже можемо да посматрамо и дивимо им се као индивидуалним и готовим делима, ма колико год она деловала недовршено. Посматрајући линију која и јесте основно средство у цртежу, можемо пратити и темпо брзих покрета, стварања чисте редуковане минимализоване скице која се гради простијим облицима, до студиозног и минуциозног карактера и наглашавања анатомије кроз богатство линије. Цртеж, којим се уметник бави од самог детињства, чини стуб његовог рада. Било да се ради о будућим скулптурама, илустрацијама за корице књига, или рад на стриповима, управо је цртеж тај који носи идеју, који чини сам почетак у креирању једног уметничког дела.
Што се тиче сликарства којим се Хаџи Ахметовић бави, додуше доста краће од цртежа и илустрација, најзаступљенија је техника акрилик на платну. Његове слике представљају или припрему, први корак ка скулптури, или су готова дела, која настају независно од скулптуре. Занимљиво је то што су на његовим сликама најчешћи протагонисти у животињском облику. То међутим, не значи да се у њима не крије природа нас самих, наших осећања и делања. У његовим делима постоји више слојева који се могу анализирати.

Сама композиција, повезана са битним средством, колоритом, јесте први слој проучавања – само грађење дела, композиције на уметничкој основи. Боје се углавном ограничавају на скалу хладнијих или неутралних, међутим, у многим делима долази и до самог грађења помоћу топлих боја. Тиме се ствара јасан склад и хармонија у смислу колорита, али и самих призора који могу бити статични и мирни, али и обогаћени акцијом и покретима. Грађење композиције не би било потпуно и без самог грађења простора. За уметника, простор и стварност имају велику улогу и он се њима бави иако није кренуо са том намером, као примарном, док ствара одређено дело.
,,Уметник као смртник, на овај начин постаје заточеник сопствене маште (платна), а слика уместо да буде оружје сликара, добија реверзибилни смисао и тако сликар постаје оружје платна, алат садашњости са неогра-ниченим изгледима да ће се све завршити можда не баш како он неће, али често другачије него што је желео/ла…‘‘
Недим Хаџи Ахметовић – Мафа, одломак есеја за Каталог колективне изложбе Борског ликовног удружења (2010)
Само питање метафизике, геоме-трије и математичке позадине те проблематике, дубина простора или супротност као и додавање снова, ванвременског, митолошког, тајновитог и недокучивог, јесу интегрални део интерпретације ових дела. У делу ,,Forcing‘‘, које је једно од ранијих дела на пољу сликарства, можемо на пример да видимо умешност и његов стил изражавања. Ово је једна интезивна и динамична композиција са акцијом која буја и кулминира. Брзина галопирајућих коња лепо модулираних тела, који као да лебде у простору у коме се сукобљавају контрастне боје, које такође прате активност и покрете протагониста, као и јак колорит брзих покрета четкице у позадини и палета која није случајна, већ плански одређена, показују владање уметничким језиком.
Хаџи Ахметовић је, као што смо већ кроз скулптуре увидели, љубитељ антике, Медитерана. Преко скулптура које чине еклектицизам, спајање старог и новог, различитих стилова и епоха, стижемо и до слика у којима је доминантна фигура бик и колорит хладних боја. Бикови играју велику улогу у култури и митологији човечанства још пре 17000 година, што се види из цртежа у пећинама. Такође је познато да су заступљени и у културама античке Грчке, Рима и Сумераца. И дан–данас имају значајну улогу у хиндуизму, као и хералдици. Бик за Хаџи Ахметовића представља Зевса из познате сцене отмице Европе, која се помиње у Овидијевој Метаморфози, али и као веома често стварано ликовно дело, поготово распрострањено у периоду ренесансе, барока и неокласицизма. Такође, заступљеност плаве боје и хладнијих тонова представља сам Медитеран и његова мора. Цео један циклус, ,,Case of abduction of Europe‘‘ јесте урађен на основу ове митолошке легенде. Њоме је зачет један нови свет, нова цивилизација на тлу континента Европе, чији смо ми део, самим тим и та легенда чини наш идентитет, а све то уз оно узвишено – метафизичко и математичко.
Ако желимо да представимо целокупан опус овог уметника морамо се осврнути и на рад на сценографији и унутрашњем дизајну – ентеријеру. Као што је већ нагла-шено, Хаџи Ахметовић је неколико година провео у Будимпешти, где је радио и као сценограф у Нацио-налном позоришту. Један од битнијих пројеката на којима је учествовао јесте представа ,,Tragedy of man‘‘, по драми коју је написао мађарски књижевник Имре Мадах у којој су главни протагонисти Адам, Ева и Луцифер, представљени у различитим епохама човечанства, које се хронолошки надовезују. Мегаломанске структуре кула, зидова, који се могу видети у сцени ,,Византија‘‘, затим ,,Мултипрактични митраљез-телескоп‘‘ из сцене ,,Праг‘‘ јасно показују о каквом се великом захвату и захтеву позоришне уме-тности овде ради. Све то креће од веома прорачунатих скица и димензија самих објеката на сцени, али и цртежа и дизајна костима и њиховог распореда на сцени.
Један од пројеката је и уређење ентеријера Клуба академије на Факултету ликовних уметности у Београду. Мали шанк, да је преточен у музику, представљао би квалитетан underground industrial-sludge метал помешан у звуковима једног Goldflesha, Asbestosdeath-a, Fudge Tunnel-а и укуса метала, крви и рата у устима.

mafa-akademija
Клуб Академија, мали шанк

А за крај, неће бити закључка. Овај свестрани уметник има још времена да нам својим радовима, преко скулптура и уређења простора, до илустрација, цртежа и слика, али и музике и писане речи, обогати свакодневницу и докаже зашто јесте један од најбољих савремених уметника са територије неготинске Kрајине на кога можемо бити поносни.

’’Шта ћеш ти у парку соколе, обрати му се птица… Изгубио сам своју шуму одговори овај. А где су ти руке, упита га ћук. Оставио сам жену коју сам волео. Сад кад немам кога да грлим, шта ће ми руке.
Ћук трепну једном, двапут… баш несрећа, рече, да изгубиш и шуму и жену. Кентаур боје цимета се умуси, уздахну и после омање драмске паузе рече… Ма то је све исто. Моја жена звала се Шума, каза он и пусти сузу девојачку.’’

Недим Хаџи Ахметовић Мафа, одломак приче ,,Позориште у парку’’ из необјављених есеја ,,Огледи феудалне стварности”

Advertisements