У српској прози између два светска рата нарочито су доминантне две теме – рат и ерос. Ове две теме највише српску прозу приближавају експресионизму. У свести тадашњих приповедача рат је разорна, ђаволска сила која уништава људску душу и човека своди на животињски ниво. Та демонска сила која растрза човека ослобађа, до тада у великој мери потиснуту, чулну енергију која разара човеково биће. О том људском расулу у рату и после рата говоре многа дела у српској књижевности настала почетком двадесетих година и доцније.
Роман Драгише Васића Црвене магле (објављен 1922) дело је које доноси слике крвавих ратова, великих губилишта и ватрених бојишта; он прати кретање српске војске од севера преко Албаније и Крфа до Солуна, али поред тога пружа нам и слике из позадине. Поред рата, Драгиша Васић говориће и о породици, о неколико узбудљивих љубавних сусрета, али и о смрти, понижењу, кукавичлуку и лудости.
У Црвеним маглама, али и у осталим Васићевим делима, уочљива је подела света на неко прошло време које је испуњено тишином, складом човека и природе, и на садашње које се појављује у обрисима брзине, заборава и распада моралних и егзистенцијалних основа пређашњег света. Ту је, дакле, присутан сусрет патријархалног и модерног света. Међутим, ова тематска двострукост, поред тога што је карактеристична за авангардну прозу, има свој одјек у самој личности Драгише Васића. Као син трговца, рођен је 1885. године у Горњем Милановцу, месту које се се тек уздизало. Већ у оном добу када се формирају први утисци и осећања, Драгиша Васић се упознао са облицима времена које настаје, он није био изненађен доласком модерног света, јер је себе могао лако препознати као човека који припада грађанском свету. Међутим, оно што је највише оставило траг на његово стваралаштво је његово непосредно учешће у балканским ратовима, као и у Првом светском рату. Он је преносио оно што је видео, доживео, што је непосредно сазнавао.
У ратовима се појавило питање које је знатно утицало на читаву генерацију авангардних писаца: има ли жртва икаквог смисла? Док су европски, али и многи српски авангардисти одговарали негативно и то пре било каквог сразмеравања исхода и домета ратова, Драгиша Васић је у себи премеравао различите индивидуалне и националне одговоре. Дубоко разочарење у изглед послератног живота, у профитерско богаћење, у заборав оних времена када су велики били мали (мисли се на државе, политичаре, генерале), а мали били велики (ратници, цивили, жене), непоштовање и презир према жртви појединца, али и целог народа, што је све у његовој свести оличавао Солунски процес, тражило је позитивно поље дејства, чему се нудила визија коју је наговестила руска револуција. Васић је, приказујући однос између смисла који је хтео да утемељи у жртви и наде која долази из црвених магли револуције, створио кључну тематску окосницу романа Црвене магле.
Роман Црвене магле саткан је од динамичних слика које се смењују и од самоанализа и човекових унутрашњих борби. Човек као јединка суочен је са суровом и разорном стварношћу која доноси ужасне слике умирућег света, а човек је тај који мора дрхтати пред тим ужасима. Спољни свет и човеков доживљај теку упоредо као две чврсто повезане стварности. „Овај роман са главним јунаком као фокусом у који се скупљају сви утисци и све асоцијације и не може постојати без слућеног, далеког, за које сазнајемо само осећањем, душом, стрепњом.“
Лик Јуришића приказан је из унутрашњости; исказује се кроз оно што говори, осећа и доживљава. Он је растрзан између сурове реалности и још суровијег његовог унутрашњег света. Јуришић је човек у бунилу који жели да сам себи буде јасан, али од њега често се чују речи „не знам и не разумем“, једном речју, он болује од неподношљиве неодређености. Оно што можда највише испуњава Јуришића је сам рат. У једном моменту лудила и збуњености над стварношћу, он ће сам за себе рећи: „Ко сте ви, ја не знам, а ја, ја сам, ја сам… рат.“ то је тренутак суочавања са његовим животом – он је цео свој век провео у ратовима и сада се као симбол појављује црвена, крвава магла која га гуши и односи. Међутим та црвена магла можда се може тумачити и као предосећање главног јунака да долазе нова револуционарна времена, и да ће та времена обавити непоколебљив народ као магла којој се морају препустити. Ту црвену маглу Јуришић је осетио у балканским ратовима и она му се сада опет јавља у тренутку мобилизације 1914. године.
Васић у духу експресионизма користи највише црвену и црну боју које имају метафизички значај. Те су боје потребне како би изразио одређено осећање. Црвена је боја револуције, крви, међусобног ратног прождирања, али и страсти и еротских нагона. Црна је, пак боја смрти, зла, неверице, боја помућеног ума и душе Јуришићеве. Та душа никоме не може да верује, па чак ни чистој и узвишеној љубави какву у срцу носи Наташа. Она умире, као жртва Јуришићевог неповерења, а он ће полудети јер неће успети да отера црног ђавола из себе и спаси се проклетства. „Јуришић осећа живот као гњилу и љигаву стварност коју он не може спознати, и зато је његов појединачни живот већ прошао.“ Он је жив само ако делује, жив је само у вихору рата, спреман је да до последњег даха живи под командом. Наташа га назива младим старцем, јер она зна према његовим расположењима да је он стигао до краја и да нема шта да чека.
Јуришић у читавом роману тестира душу – он испробава шта је она кадра да уради и доживи. Он више воли велику жртву, него сталну борбу. То га чини различитим од Христића који је спреман на кукавички чин само да би избегао смрт и вратио се својој чулној жени. Он нема разумевања за Христића, а то је зато што је за њега рат једина стварност, а све остало је имагинација. Јуришић није сам – и он има вереницу, и њега неко очекује, али он не верује у апсолутну љубав, не верује у могућност да за њега постоји само једна жена. У тренуцима када путује својој вереници он размишља о љубави и преиспитује себе:
„Љубав је оно фино лично оплемењавања, она уклања оне прљаве мисли, чини човека бољим. А ја? Јесам ли је оплемењен, јесам ли бољи, волим ли је заиста? Волим ја своју вереницу, то је истина. Али нити сам бољи, нити племенитији. Не могу peћи да сам постао бољи, јер се час подижем, час падам, непрестано падам и подижем се, али понекад падам ниже много ниже него икад дотле, и увек сам пун оних прљавих мисли. Волим ја вереницу. Aли како? Ето, убио бих се ја с места кад бих знао: да за мене од сад треба да не постоји друга жена. Да не постоји друга жена, па то би био ужас! Кад само помислим да интересујем жене, ја осећам како у мени придолазе нови таласи животне силе и радости. Јер ја волим све жене света и сласт да их заводим најслађе ми је пијанство живота, и јер свака има бар нешто што она друга нема. А моја вереница има само оно своје, и за оно њено ја сам се закачио. Онда ја не волим и кад помислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме бих ја имао да изгубим не само оно што волим у њој, него све. Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж. Јер, нити у њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад не зна, него увек замишља да све то у мени постоји. Па шта је у ствари? У ствари, то је онај битни нагон да се воли, она основна потреба, увијена у једно узвишено и племенито осећање, потреба за оним вишим, нежним и чаробним сном душе. И тако, задовољавам ја ту потребу од свога дечаштва, а она о томе појма нема, и ко би знао која је она сад по реду коју волим. А у њој тражим ја све оне што сам изгубио и оне о којима сам увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје. И не налазим и неспокојан сам, и мучим се и мислим да волим, а не волим. А њу сам срео баш онда кад сам у дрхтавој, нежној чежњи тражио ону помоћ свих жена, онај ваздух без кога нисам могао“
С друге стране, Христић велича љубав коју осећа према жени до те размере да ће зарад њене среће учинити све да остане у животу – он ће пуцати себи у ногу како би се вратио својој жени чија га писма снажно подстичу на тај кукавички чин. Васић указује на нагонске силе, на значај крви и страсти, као на просторе који нису били довољно видљиви у уметничкој књижевности. Нагонска сила је врло делотворна и зато је свуда у овом делу видљива. Тај зверски и нагонски биолошки фактор у човеку најбоље је исказан у лику официра Христића и његове жене Јелене. Та жена има у себи нешто зверско, опасно и мрачно чега се човек мора бојати. Та жена која може да узбуни ум до свих срамота деловала је фатално не само на свог мужа већ и на друге људе. Овде је сасвим видљиво како се модерни роман удаљио од романтизма који је приказивао идеализовану жену, као спој лепоте и доброте. Овде је жена исказана као деструктивна појава – претећа и фатална. „Разарање природног, етичког и естетичког осећања везано је за ново обликовање женског лика у модерном роману.“
Осим Јуришића који је у вечитој борби са сопственим демонима, борбу са собом води и официр Христић који се тек оженио и оставио младу жену и кренуо у рат. Дужност према домовини и несносна љубав према жени распламсавају пожар у његовој души. Међутим, након што рањава себе, њега путујући кући изједа срам што је кукавички побегао с бојног поља. Он осећа гађење према себи, али ће то гађење убрзо престати и он ће код куће причати лажи о свом јунаштву, а те ће га лажи, попут некакве психотерапије избављати из срама. Његова жена убрзо прозре његове лажи, свхативши да се он извлачи из дужности и први пут схвати колико је он заправо ружан и зачуди се себи како се могла удати за тако ружног човека.
„И у том ужасном напрезању он је изгледао просто унакажен: очи му се шириле и кривиле некако свирепо, потајнички и огорчено; нос мрдао, жиле набрекле, чело мрштило, а полуотворена влажна уста блесаво зјапила, горња усна грчила и подрхтавала, зној цурио са образа и цело лице преображавало у неку ружну маску која је шмрктала кроз нос и кезила се гадно. У тој ружној маски имало је нечег тако јадног, смешног и блесаво-очајног да се жени, која га је кришом посматрала, чинило како никад у свом животу одвратније и гадније човечије главе није видела. И прелазећи оно кратко време њиховог заједничког живота, она се у чуду питала: је ли могуће, ама је ли могуће да је она, ову овде исту ругобу тако много волела, да је због ње патила, претурила толико непроспаваних ноћи, чезнула и бринула за њом, љубила страсно.“
Схвативши његову ружноћу, она га сада види као некога ко је сувишан у њеном животу. Она сматра да сувише вреди да би била његова.
Приватни и скривени живот који је уоквирен сликом рата, највише се показује у писмима и размишљањима у тренуцима самоће. Тако Христићева жена у својим писмима превише наглашава чулност, али је и сам Христић човек изузетне чулности. Христићев дух не може бити јасан и то је оно што га усмерава ка Јуришићу који не воли јасноћу духа. Ипак Христићев живот није сав у чулности – видимо га како се изједа у сраму што се сам ранио, како посматра слике ужаса на бојном пољу над којима се згрожава, како у повлачењу српске војске херојски гине. Међутим, он је и импулсиван, бурно реагује на провокације његове жене – жели да је убије, али ипак се на крају одлучи да побегне у смрт – часну и херојску смрт. Он гине часно у борби, али слика мртвог Христића загњуреног лицем у блато кога налази војна чета у којој је био и Јуришић, казује нам да његов кукавичлук и оно лажно херојство којим се хвалио, ипак није спрано са његовог лика.
У Васићевом приповедању доми-нирају наративни опис, дијалог и солилоквиј. Солилоквиј, или исказ главног јунака када он говори о себи самом, заузима доста простора у роману. Најистакнутији делови романа су они делови који су дати као Јуришићев солилоквиј. Његова размишљања о свету који нестаје и руши се у налетима ратова, о борби његовој са мрачним немиром у души и опседнутост осећањем константне истоветности, путоказ су до његовог потпуног унутрашњег погубљења. Као трачак наде да није све изгубљено, да се мрачни немир душе може превазићи и победити, јавља се љубав. Међутим, Јуришић како је и сам рекао, не може да воли само једну жену – он се показује као неспособан да воли и његово срце остаје празно. Њега убија неповерљивост и зато је кажњен празнином у срцу. Он је човек за кога се може рећи да му ништа не припада; то је модерни јунак који живи осећањима и не знајући шта је то радост. Јуришића мучи атмосфера једноличности, њега чак ни рат неће уздрмати, све му постаје досадна навика, те му је и живот мучно неподношљив. Он бежи од веренице, нагризан сумњом да све су жене исте коју користи као изговор да оправда своју немогућност да воли. Сва та сумња у честитост других људи, производ је живота са помућеним и болним осећањима. Сумња у честиту вереницу Наташу коју му у возу усађује Христићева жена, толико га савлађује и своди на ништавног човека који не може да верује у чисту и одану љубав и свакога дана се све више препушта разорном демонизму који ћа га на крају потпуно уништити и одузети му разум.
Јуришић говори о себи као о ниткову који уништава лепоту над лепотама (љубав и Наташину честитост), а то све оправдава варварским наслеђем од оца који је био варварин у својим свирепим сумњама, и што је у гимназијским данима укаљао своју детињу душу са грозном дебелом газдарицом која му је дошла у кревет. Тај ужас првог чулног додира са одвратном женом, оставио је велики траг на његовој души. Емотивни и душевни разор Јуришића долази од тога да он почиње да на неки начин ужива у свом стрдању. Он затвара врата свему што би га могло променити и учинити га бољим.
Када говори о своме оцу, он каже за њега да је један бедни варварин који је због сумње у своју жену приређивао одвратне сцене. Све то је у детињству и младости посматрао Јуришић. Како се ослободити те прљавштине која је наслеђена од оца? – то је питање које Јуришић и не поставља себи јер верује да такво ослобођење и није могуће као што није могуће ни ослобођење од сопственог тела. Јуришићев демонизам у души одводи га до ивице разума и на крају га видимо као човека потпуно изгубљеног у свом бунилу који је једино знао да живи под ратном командом.
Као што је супротставио ликове Јуришића и Христића, Драгиша Васић супротставља и ликове двеју жена – Јелене, Христићеве жене, и Наташе, Јуришићеве веренице. Јелена је приказана као једна сензуална жена код које превладава еротски нагон. О тој њеној страни сазнајемо највише из њених писама упућеним Христићу:
„Господе, – писала је – зашто си ме ставио на овакве жестоке, грозне муке? Зашто си ме убио? Ја заиста осећам да више нисам једно. Цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим. Ујутру, кад се пробудим, ако сам нешто мало спавала, ја… као кад неко на хируршком столу осети, да је без најдражих својих удова. Као змија вијем се по чаршаву, подижем главу, широко отварам очи, испружам се, грчим трзам, тражим увек твој жарки, твој рајски пољубац. Где си, мили мој, о где си? Глава клоне и тако дрхћем и плачем, гушим се, тонем негде. Стежем твоје мале… које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и топла уста. Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја уста. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст… Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо? Зашто нисам остала спокојна, блажена, невина девојчица да никад не познам ову бесомучну узбуну крви, сав овај ужас? Зашто сам те толико заволела па сад не могу без тебе?… Моје те срце тражи, кука за тобом, кунем ти се умире за тобом. Боже, ово је ужас… Убија ме ова језива смртоносна празнина самоће. Идем нема и слепа као утвара; па по некад дође да вичем па да се све проломи: у помоћ, у помоћ, у помоћ!“
Међутим, Јелена је приказана као разорни елемент осталих ликова у роману. На првом месту она је главни разлог што њен муж, подстакнут њеним вапајима, пуца себи у ногу како би дошао њој. Она га уништава тиме што у њему буди сумњу која ће Христића натерати да бурно реагује, али и да се врати на бојно поље где ће у борби изгубити живот. Она је та која ће уништити и Јуришићев живот, усадивши му сумњу у честитост његове веренице, а самим тим, уништава и Наташу коју ће Јуришић оставити и која ће се разболети и умрети. Једино она остаје на крају неоштећена – видимо је са другим човеком у тренуцима Јуришићевог лудачког лутања улицама.
С друге стране, приказана је Наташа која је оличење честитости и чедности, која је показала величину праштања у самртним тренуцима и која је живела само да би волела свог Алексија. Она му прашта, иако он то не заслужује. Њу обележава изразита осећајност и можда превелика љубав према Јуришићу. То је најбоље изречено приликом сусрета ње и Јуришића:
„Колико те волим, колико те волим. Сад ми се сав живот чини једна дивна свечаност, један велики празник, један простран, прав пут са цветним обалама. Сад је тако тихо и лако у мојим грудима. Од твога писма све ми се чини промењено, у свакој ствари видим тебе. Да ми је да сам паметна као ти, па да нађем нове, никад неречене изразе овом осећању, овом блаженом сну, из кога ме ти, је ли, драги, никад нећеш пробудити, је ли да нећеш?
Погледај како дрхтим, како сва, сва дрхтим. Осећаш ли како блистам од среће? Осећаш ли шта си ти мени? Док си тамо био и кад год сам помислила да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала страшан бездан, црн, ужасно мрачан понор у који би пала, из кога никад више не би изашла. С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину и склад. И док си тамо био, ти си морао осећати мој дах, дах мојих најслађих снова и мојих најлепших осећања теби посвећених.“
Ова оволика љубав према Јуришићу, Наташу ће коштати живота. Он је напушта сумњајући у њену честитост, а она у ишчекивању да јој се јави са фронта, смртно се разбољева. На крају ће само доживети да последњи пут види свог Алексија Јуришића и опрости му што је сумњао у њу и што ју је напустио.
Драгиша Васић је у роману Црвене магле уткао мрачну драму која нема расплета и у којој нема ни победника, ни побеђених. Чак ни Јелена није победник – она је изгубила своју младост верујући да се удала за правог човека, а онда је схватила да је и она жртва тиранског неповерења Христићевог. Међутим, она је победник само у том смислу што она једина успева да преживи. На крају видимо да је канџа смрти однела троје јунака – Христића који гине у борби у жељи да избрише кукавички чин, Наташе која умире болесна од туге за Јуришићем, и Јуришића кога убија сопствено лудило које га је надвладало. Јуришићева смрт је најтрагичнија – он збуњен над животом и над светом који се руши, обузет мислима о рату као јединој стварности, умире у душевној болници.
Роман Црвене магле Драгише Васића, открива једну разгранату палету мотива окупљених око смисла жртве. Овај роман показује како се од непроблематично – афирмативног појма жртве, преко аутодеструктивног вида жртве, Васићева визија пробила до вишеструко условљеног појма жртве, јер се овде обликују социјални, психолошки, идеоло-шки и политички аспекти њеног препознавања.

ЛИТЕРАТУРА:

Извор:
– Драгиша Васић, Изабрана дела, Београд, 2004.
Посебна литература:
– Радован Вучковић, Српска авангардна проза, Београд, 2000.
– Станко Кораћ, Српски роман 1918-1941. Модерни и традиционални токови, Београд, 1982.
– Мило Ломпар, „Профил Драгише Васића“, предговор у: Драгиша Васић Изабрана дела, Београд, 2004.

Објављено у Буктињи број 48

Advertisements