„Шума Рамбује је шума крви.
И нећу се уморити понављајући да је шума Рамбује – шума крви.
Тамо се десило жртвено убиство Доротеје.
Најпре полиција налази снежно-белог јелена

с пререзаним грлом, потом обнажену жену са истим ранама…
Може бити да сам ја такође некад био убијен у шуми Рамбује.“

Жан Парвулеско: „Тајна виле Атлантида“

Разбојник који пристиже мрачном улицом – ова слика припада сну, тачније полусну, оном несигурном пределу који дели сан од јаве. Разбојник, који није само разбојник, просјак који није само просјак, већ и нешто више, много више од тога. Из мрачне сенке, он мотри на бискупове одаје. Светла се гасе. Банкар, члан низа управних одбора, експерт за токове новца, само је марионета у туђим рукама. Све, свака ствар, свако биће или предмет, има и своју тамну страну, нешто што измиче нашем рационалном поимању. Бића која видимо јесу бића која знамо, или мислимо да их знамо, али истовремено она су и много више од тога.
Већ у следећем тренутку, разбојник нестаје у сенци, бискуп тоне у кратак и немиран сан.
Папа је убијен у једној од својих палата.
Не зна се тачно у којој.
Знаци се множе и сви говоре о истом: о тајанственој констелацији небеских тела каква се није догодила од 1167. године, када је један астролог или маг предсказао пад Персијског царства. Тог дана је рођен Џингис-кан. Своје пророчанство астролог је платио главом.
На дан 6. фебруара 1962. неки звездознанац је предсказао рођење тајанственог детета које ће уздрмати свет.
То је, барем у почетку, само банална новинска вест.
Неки булеварски писац јој је, можда нехотице, додао нову димензију, повезујући тајанствено дете са „краљем ужаса“ чије рођење је предсказао Нострадамус.
Пред џамијом Омајада у Дамаску окупљају се верници, очекујући да се пре Даџала и Махдија на Исином минарету, пред којим се сваког јутра простире црвени тепих, појави истинити Месија, онај кога су хришћани сматрали за истинитог Сина Божјег.
У тој џамији има једна кула и има једна скривена крипта.

Трећи елемент

„Постоје две историје: она званична, о којој говоре лаици, историја намењена непосвећенима, и она тајна, паралелна и скривена. О њој говоре зналци, они који тумаче тајне знаке, мистериозну позадину догађаја, њихове мистичне токове и њихове инспирације, у нади да ће пронићи у њихов смисао. Није нужно да је она истинита; она на то и не претендује.“
„Истинита је она трећа, непозната људима: њу зна само Бог.“
Ове речи је изговорио човек мршавог, оштро клесаног лица који је носио разна имена, међу осталим и Рејмон. Тако је потписао неке од својих књига.
Биле су упућене мени, у пријатној полутами његовог стана у Бриселу, у улици Ж. Над Бриселом се спуштало вече, загушљиво и тешко, као да се примицало невреме, летња олуја.
„На почетку историје је завера; иза ње стоји знање, тајно знање које није могуће поверити гомили. Оно и не подлеже објашњењима ни тумачењима; изражава се пре симболима него речима. Све политичке доктрине, нашег као и било којег другог доба, само су њихов одјек. Изобличен и дегенерисан одјек, треба ли то нагласити?“
„Онима који кују заверу одговарају посвећени истраживачи завере; понекад је реч о истим личностима, обдареним посебним чулом за историју. Оним које недостаје профаним историчарима, усмереним на пуко прикупљање чињеница, голих информација.“
„Сва моја сазнања, међутим, упућују на то да постоје два напоредна реда, било би тачније рећи: две завере. Оне се кроз историју појављују под разним називима. Ред Кварте и Ред Квинте, то су нека од њихових тајних имена. Тако су се називали у доба крваве Француске револуције. Ред Мемфиса и култ Хелиополиса. Посвећеници Сета и посвећеници Зеленог Змаја. Сакрални Ред Океана и Ред Континента. Две завере, две планетарне завере које одређују ход историје и њене тајанствене заплете.“
„Ипак, у већини познатих конспиролошких шема недостаје нешто битно: Трећи елемент, најтајнији од свих. Најскривенији, и готово недокучив. Он израња из таме у одлучујућим догађајима светске повести, не само политичке, у тренуцима тријумфа, када се победа једних или других чини неизбежном и коначном. Тада на сцену ступа Трећи елемент, како би победу једних преокренуо у њену супротност, у њен пораз. Ствари нису онакве какве их видимо. Упамтите то. Његово присуство се открива у двојности.“
„Све што се приближава суштини, то је његов мистериозни мото, дели се на двоје“.

Владавина Сатурна

Ствари нису онакве какве их видимо. Свако биће и свака појава имају и своје мрачно наличје – оно што је недоступно разуму, оно што измиче или се опире разумевању па и нашем виђењу, нешто што се да само наслутити.
Од пре неког времена, ми се, како тврде адепти, налазимо у Епохи Водолије. За њу се везују толике наде и велика очекивања. То је, како кажу њене сирене, ново спиритуално доба човечанства; доба духовног уздизања, напретка и просветљења, време у коме ће се, да се изразимо вулгарним речником профаних, догодити нови еволуцијски скок и, по свој прилици, окончати људска врста какву данас знамо.
Адепти Завере Водолије – јер, и у овом случају, реч је о завери, о планетарној завери – говоре о астралном плану и о астралном телу, једном од три основна тела које садржи људско биће.
Астралном телу, како пише Рудолф Штајнер, саобразно је мишљење. У Епохи Водолије, астрално тело треба да буде „отворено“ за астралне пројекције које долазе споља, незнано одакле, и које испуњавају астрално тело, да би, како каже Доријан Нуај, „као нека врста астралног импланта у потпуности контролисале мисаони процес људи“.
У тексту „Гласник Невидљивог царства“, посвећеном Корнелијусу и његовом учењу, некој врсти некролога, у коме се евоцирају успомене на сусрете с овим аутором, помињу се црне пирамиде: пирамиде које управо ничу на „акупунктурним тачкама Земље“, уцртаним на мапама окултног Запада. Те пирамиде се подижу широм планете, „посебно у Француској, у Перуу и Мексику, у северној Африци, у Мароку…“ Чему оне заправо служе? Очигледно, оне омогућавају или олакшавају поменуте астралне пројекције, које ће анулирати мисаоне процесе већине људи, чинећи их могућим само за изузетне, нарочито обдарене појединце…
Доба Водолије је у ствари епоха Сатурна. Владавина Сатурна је, супротно од оног у шта верује гомила, време тираније, масовног страдања и погибељи – а не епоха ослобођења или доба слободног духа. Да би се из масе издвојила мањина, елита, способна да рефлектује чисту мисао, потребно је жртвовати милионе – претежну већину људског рода. То је идеја Сатурна и његове владавине. Очекивани еволуцијски скок је за већину управо инволуцијски пад, пад у подљудско стање, или напросто ишчезнуће. Није ли и ту на делу завера, Завера Водолије?

Пробудити мртве

Археолошка открића се множе, градови, заборављени градови, артефакти, кости мртвих, њихови храмови, израњају на светлост дана. То нису само мртве ствари, беживотни предмети. Максимилијан Сикорски, у својој књизи о Агарти (издатој у Москви 1993), примећује:
„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана, данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи… То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“
„Нажалост, данашњи научници тога уопште нису свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“
Наполеонове трупе у сенци египатских пирамида, ноћ коју је он наводно провео у Великој пирамиди, његова посета Назарету, где је, наводно, било речи о Исусовом детињству и његовом бекству у Египат, у Хелиополис, то су чудесне епизоде с којим, како се чини, почиње нововековно занимање за мртву цивилизацију. Наполеон је био посвећеник реда Хелиополис, у то нема никакве сумње. Ствари су, међутим, много дубље и мистериозније. На египатску традицију се већ од раније позивају слободни зидари. Ђордано Бруно се, током свог боравка у Лондону, упознао са „окултним основама египатске религије“; то је скривена позадина његовог хелиоцентризма.
Бискуп, кога сам поменуо на почетку овог текста, наводи једно место из Јеванђеља по Матеју (2:13-22), у коме се помиње Исусов боравак у Египту, где је његова породица тражила уточиште бежећи пред Иродом. Исус је, према неким другим изворима, заиста боравио у Хелиополису, изворишту једне од египатских космогонија. Поменути црквени великодостојник иде и корак даље, изједначавајући Христа с Хорусом, а Богородицу са Изидом, пошто она у наручју држи дете – Хоруса. Хришћанство је, према њему, само оживљени египатски култ.
Дух мртве цивилизације изненада васкрсава у новом веку; он се полако буди, али ту није реч о нечем живом, већ о оживелом лешу, мумији, сенци која се пројектује на живе: у питању је својеврсни „некромантијски спиритизам“ (Доријан Нуај). То је сама суштина савремене египтоманије. Испод ње се, међутим, појављује још нешто, читава поворка мртвих: офидијански култови Централне Африке, афрички (подсахарски) корени древне египатске цивилизације и, надасве, ишчезла, под таласима океана потонула Атлантида, о којој извештава Платон. Треба ли уопште узнемиравати мртве? Треба ли их будити?
Даћу вам један од могућих кључева: Шу, египатски бог Шу, посве је налик на митског Атланта, прародитеља Атлантиде, који, слично богу ваздуха старог Египта, рукама придржава небески свод.

Тајанствено дете

Чудовишно или тајанствено дете, како га неки називају, дошло је на овај свет, рођено је, ако је то прави израз, на дан 6. фебруара 1962. и многи су у потрази за њим – мистици и опсенари, езотерици, астролози, спиритисти и некроманти, поклоници тајних култова и опскурни завереници – надајући се да ће га моћи уклопити у своје концепте и инструментализовати га за своје циљеве. То је најопаснија од свих заблуда.
Најприљежнији у томе су припадници два парамасонска реда: припадници огранка Мемфис и Хелиополис, али треба имати у виду да су они, у исто време, припадници неких других, заиста тајних друштава, оних која никад нису изронила на светлост дана, и поклоници неких других, још древнијих култова, што изузетно усложњава постојеће конспиролошке схеме и чини готово немогућим њихово тумачење или дешифровање… Барем када је реч о очекиваним, ако не и о прошлим догађајима.
Да ли је то Нострадамусов „краљ ужаса“ или Христ у рукама Мадоне, Хорус кога доноси Изида, како верују неки веледостојници пале Католичке цркве, истински Монарх кога многи очекују на крају времена или Принц – Махди, који ће се у скоро време појавити у Дамаску? Било како било, он је Месија нове империје. Стари поредак ће бити срушен.
Он може бити и један и други – Христ у свом Другом доласку или Антихрист – Иса или Даџал. Весник и будући суверен Империје Краја или Лорд Метреја, гласник Ере Водолије.
Било како било, то дете је, за многе, симбол обнове и знак за устанак.
У ноћи између 21. и 22. децембра 2012. године почињена су три монструозна убиства која можемо сматрати ритуалним: убијен је један бискуп у својим одајама, у својој постељи, убијена је једна тајанствена жена под именом Катарина у луксембуршком парку и један већ остарели државник у свом стану у Москви. По зидовима су, у сва три случаја, крвљу биле исписане загонетне поруке.
Крв је мастило којим се исписују странице историје и њен тајни печат.
Тиме је тајанственом детету отворен пут. Убиства су, међутим, почињена рукама огорчених противника. Иза њих, у ствари, стоји мистериозни Трећи елемент. Онај који се крије иза свих промена овог света и који чини све да ствари остану непромењене, али то је само ограничено, релативно гледиште профаних, непосвећених, нишчих. Трећи елемент следи свој циљ, другима недокучив. Да ли је адептима Трећег елемента заправо позната она једино истинита, света историја, преузимају ли они тиме прерогативе Бога?
Испод пене политичких догађаја, испод привида друштвених промена, одвија се тихи и невидљиви рат, духовни рат између непомирљивих и на смрт супротстављених страна, чији је исход немогуће предвидети.
Ништа не може зауставити неумољиви механизам који је управо покренут, сат који је почео да откуцава.

Црно братство

Кроули, међутим, тврди да ће новим еоном владати дете Хорус – дете, а не неко ко је одрастао, макар и једино по годинама – и да његова владавина већ свуда пушта корен. Обележје тог новог еона је посвемашњи инфантилизам: потпуно одсуство осећања одговорности и греха, детињасте наде и једнако детињасти страхови, наивна вера у прогрес и панични страх од наступајуће катастрофе, инфантилни култови, култ игре, било да је реч о спортским играма или играма на срећу (а ми бисмо могли томе да додамо и компјутерске игре и индустрију забаве).
Укратко: „ми смо деца“ или то убрзано постајемо. Имајте то на уму.
Свемоћни владар новог еона биће свирепо дете-тиранин; својеглаво, чудовишно и размажено дериште.
Окрутни истребитељ Доба Сатурна; дете-канибал, које ће своје жртве таманити с окрутношћу и невиношћу детета што чупа ноге муви, убија инсекте или черечи жабе.
Он ће убудуће предводити бесловесно људско крдо.
Њега окружује мистериозно Црно братство; братство неостварених, нишчих, палих, недостатних – и слепих. Црна аристократија, братство анти-витезова, витезова таме, оних који су сушта супротност поклоницима соларног култа.
Оних који не гледају у Сунце, већ покривају лице црном маском, црном кукуљицом, загледани у Црно сунце.
Њима ће се у Последњем Часу историје супротставити суверен Империје Краја. Пратиће га малобројни витезови сунчаног реда.
Иза њега ће стајати најтајнији од свих – Трећи елемент.

Објављено у Буктињи број 48

Advertisements