Испрва, „обични смртници“, како је господин Ман називао људску популацију или, бар, већи део ње – никада не би успели тако истанчано схватити, нити приближно осетити туробну напетост и бојазан на мору, јер већма управо море доживљава као савршен одмор, идилично бекство од мучне свакодневице у пространство песка, пржења на сунцу и пријатног расхлађивања у води појачане густине и салинитета.
Али господин Ман није „обичан смртник“, он себе заиста сматра непролазним умом, са вечитом алергијом на све што је пролазно и потрошно – на све што слана вода узбурканог мора може спрати, срозати и кородирати. Ман беше огорчен због поимања сопствене посебности – не толико из арогантних и гордих разлога (иако се господин Ман могао нашироко похвалити опширним знањем из, не само своје професије поморских истраживања и историје уметности, антиквитета, књижевности и филозофије) колико управо због природе заната у коме је један од водећих у бранши. Господину Ману данас не причињава муку беспослена свакодневица нити то што све ређе добија прилику да на свом броду „Готик“ отплови у даљине и дубине, које само албатроси надлећу и морска фауна посећује, са својом групом од десетак асистената, океанографа и картографа, списатеља и наутичара, на челу са најбољим пријатељем, пре свега, и ревносним познаваоцем мора и природе, Врлином, који је постао током споропролазећих година Манов најоданији слуга и сабрат, сапутник у његовим, све ређим истраживањима, експедицијама и ископавањима под водом – која данас приказује савршено по дефиницији оличење онога што, сложиће се и господин Ман, представља слику коју замишља сваки просечни „обичан смртник“ на помисао мора које је данас у свом најмирнијем стању, а прозирно и стакласто-бистро су епитети расположења пријатељски настројеног, прастарог и чувеног, херојском крвљу загорчаног, Егејског мора.
Иако је у цветању, беше крај јула, изненађујућа бистрина је пријатно изненадила чак и Врлина, кога море ретко да изненадити, који је као и обично, искрено широког и добронамерног осмеха, једва чујним кораком улетео у кабинет препун ненасловљених књига (препознавши једино корице „Морепловчеве тајне“ од Џона Дејвиса и Томаса Кевендиша), шестара, дурбина и компаса, путоводног камења, старих (и оних новијих) наутичких карата и мапа, уневши у те гомиле хартија еуфорију и диван осећај због старог Егеја, како га је често називао.
Господин Ман је дубоко загледан у пучину и као да уснуло пребира по једноличном пејзажу који „обичним смртницима“ пружа спокој, очигледно не и њему.
– Господару!, ужурбано и полугласно рече Врлин, – Господару! Море је дивно и мирно, као да нас стари Егеј позива да тријумфално… Ман није ни допустио да га верни сапутник надахне, прекинуо га је оштрим погледом добацивши:
– Рекох ти да ме не зовеш господару. Нисам ја ничији, понајмање твој господар. Ти си ми пријатељ.
Ово је речено поспано-депресивно и Врлину одмах нестаде упечатљив осмех са лица (које је, без тог искреног осмеха сасвим просечно лице) за дуг секунд, испуњен очајним жаљењем због проклетог стања које је све учесталије код господина Мана.
Врлин је поново вратио блесави смешак, сасвим природно, охрабрен да отера тмурне облаке који нису били ни близу хоризонта, већ у генијалној глави његовог јединог и најбољег пријатеља, оштроумној особи и познаваоцу материје, којој је и сам завештао живот.
Као да беше у могућности видети сиве и тегет-црне кумулусне, стратусне и кумулонимбусне облаке у уму господина Мана. Испијеног изгледа, поготову док је гладио проседу браду, неуредно изниклу, или док је умивао рошаво и пуно ожиљака лице трошним, крупним шакама.
Некада боје-мора-очи му постадоше сиве и тамне, смућене у испљувак воде и нафте.
Врлин беше убеђен да је господин Ман у стању које је сматрао изузетно погубним по живи организам и разумно скројену психу, зашавши у најдубље амбисе ума и потиштености, безвоље и грозоморног притиска неизлечивог, пузавог умора, лењости и немара за егзистенцију, баш када је госпођа Ман, услед необјашњиво брзо делујуће болести, умне грознице, окончала свој живот скоком у таласе, управо у дубине Егејског мора.
Нико од лекара ни дан-данас нема јасно и задовољавајуће објашњење шта се то тачно десило у прелепом организму госпође Ман, те је потпуно преобратило од веселе и кокетне особе са симпатичним осмехом и привлачном дозом комуникативности у трошну љуштуру, скуп ходајућих костију и наискап испијену чутуру која беше преливала од живота и енергије.
Тај немили догађај се десио пре (можда тачно) годину дана и од тада се стање господина Мана нагло погоршало – не постепено.
И понекад је заиста и заличио на госпођу Ман у свом застрашујућем и јединственом, болесном психофизичком стању, поготову сада када изнурено гледа у једну тачку на пучини, попримајући сиво-црн поглед и нотус поремећеног психичког израза.
Истина, Врлин је приметио овакво понашање код свог јединог и најбољег пријатеља још за живота несрећно и необјашњиво преминуле госпође, коју је господин Ман, иако није претерано исказивао, волео свим срцем које је пре њиховог познанства и кратког заједничког живота, куцало само за проналазак, откриће и истраживање потопљених, у морима и океанима уснулим реликвијама прошлости са древним изразом антике и мистерије.
Иако је Ман и раније био депресиван, сада је то узело маха и то се осећа свуда у ваздуху и то вешто баца мирис мора у други план, потпуно га надјачавајући.
Врлин никада раније није видео такву нијансу очију, сем код госпође Ман, у последњем погледу, непосредно пре самог скока у пенушави абисални простор вечите тмине и спокоја.
– Шта је рекла последње?, упита Ман, уз уздах, и даље загледан у пучину својим неописиво модро-сивим и језивим очима.
– Рекао сам то превише пута! За име Бога, није потребно! Докле желите да вам понављам једне исте, проклете речи, које прича сам ђаво кроз вашу вољену!, Врлин је оволико причао само када би се прилично изнервирао, обично је лаконског расположења у комуникацији.
– То се десило пре (можда тачно) годину дана, пријатељу мој. Скочила је… У ово море, у ову проклету… Слану… Бљувотину!, преместивши поглед на Врлина, поглед који је до малопре био укочен на нејасно светлећу тачку на пучини.
– Да ли знаш да ћемо већ вечерас доћи на исто место? Сањам је често, можда и халуцинирам, пријатељу, нисам сигуран у стање свог ума, али сигуран сам да ми понавља да не долазим овамо. Ни близу. Али дошао сам. Да.
Док је изговарао, показао је руком према вратима кабинета и Врлин, безвољно уздахнувши и климајући главом, излази без поговора и/или одговора (и још једном, осећајући се као слуга, као роб који слуша сваки гест и поглед, ма и померај руком, само зато што нема где да оде и само зато што је чудно-нераскидивим нитима везан за… Господара). Не осетивши притисак савести нити прекорни стисак руке покајања, рутина је Ману отупела осећај за етику – посвећен само послу, који му искрено не иде никако у последње време, тачније, у „последње време“ – време које је последње од првог тренутка смрти његове вољене. Губитак елана, вере и свега позитивног у човеку који живи у туробно-лењој-као-сируп свакодневици.
Антихерој, господин Ман, некада уважен и надалеко познат научник, наутичар и картограф, филозоф и морепловац, сада је полако постајао сенка некадашњег себе, сам свој џелат и тамничар, коме ни љубав према мору и послу који тако предано ради, срцем и телом, да не кажем – душом, јер то су слова спојена у изузетно јаку и најважнију реч – која је све, само не реч, а опет, само једна, једина, уколико се не испуни значењем – само реч и ништа више, само реч коју господин Ман, ево већ (можда тачно) годину дана не поседује. Његова душа се утопила у мору исте ноћи, те кобне ноћи када се утопило све што воли, у оно што воли, јер је љубав „море“ узела љубав „жену“.
Љубав за љубав – фер посао, свима сем Ману.
И нико га није кривио, нико под сводом небеским, нико сем њега самог. Управо је злоћудно тежак осећај кривице мучио нашег господина Мана, понекад се осетио и као убица!
Као да је он крив, гурнувши је са врха главног јарбола, из осматрачког коша кога је Врлин називао „Вранино гнездо“, у море, одвлачећи је у зону сумрака и абисалне дубине испуњене хладноћом, комадајући је попут какве невиђено крволочне морске сподобе, налик на немани из прича сујеверних морнара и потом, уз крваву пену избацио на површину тачно под окулар рефлектора на „Готику“, директно „под очи“ свих присутних, па и њега самог!
Само тај призор, једино тај и ниједан други, устоличио му се пред очима и исти као тад, осећај језе у костима које се дробе и урушавају у себе саме, стварајући бол и пуцање.
Цео хаотично-разоран осећај психо-физичке дисторзије мучио је господина Мана (можда и више) од годину дана. Беше ведра духа, енергије чији степен заразности превазилази и кугу, сада је емитовао расположење које се одразило на све присутне, па и на сам добри, стари „Готик“.
Једра му беху похабана и као да су увек била у супротном правцу „доброг“ ветра јер за брод који не зна куда плови, не постоји повољан ветар.
У глави су му стално одзвањале последње речи његове драге, миле госпође Ман:
– Одлазим у своје.
Толико пута поновљено: „Одлазим у своје“, да је постало немогуће попамтити све могуће интерпретације, анализе и значења тог – одлазим у своје.
Нико, до саме несрећне госпође Ман, не зна право значење тога што је, у бунилу изречено.
Тим стручњака и аналитичара психе и тела, састали су се у пост-мортем бла-бла наклапању и од целокупне анализе и синтезе, индукције и дедукције, argumentum a contrario, дошли су до закључка да је у питању некаква злоћудна и непозната болест која изнури тело и сроза дух – нити је хронична, нити инфективна, а опет смртоносна и рапидно напредујућег, инвазивног карактера.
Све се десило за мање од три дана, стање је обрнутом градацијом падало ничице и урушавало се пред очима господина Мана. Почело је као најава надолазеће олује која ће господарити старим Егејом наредна три дана и ноћи, бацакајући „Готик“ као крпену лутку.
Није то била прва велика олуја у коју је Ман упловио, али ће је свакако упамтити – то је једина олуја по својој гигантској жестини неуморног интензитета.
– То није олуја, то је проклетство!, умео је рећи, сећајући се тог необјашњивог феномен помахниталог мора и недресиране климе, подједнако необјашњивог и ненајављеног као и болест госпође Ман, која се сурвала са врха јарбола и самим тим окончала енормну олују и мрак који је владао више од седамдесет сати.
Чим су у крвавој пени испливали крупни и препознатљиви комади госпође, Сунце је огрејало и окупало све присутне који су уморно чекали на појаву животодавне звезде која је у исто време пружала спас и осветљавала гнусан призор једног опустошеног живота у комадима.
Нико од посаде „Готика“ није никада посматрао Сунце на тај начин, без осмеха и видљиве радости, но прикладније је рећи да је више изгледало као да се ужарени диск расплинуо по челу онога ко га је и бацио.
Сабластан утисак се увукао у срж присутних – као да је прождрљива олуја несхватљивих размера захтевала најлепшу људску жртву у своју (не)част.
Бродом се пронео осет да је олуја из инферна уско повезана са болесним стањем госпође Ман – кажем, болесно стање, мирим два појма јер су доктори и аналитичари прогласили стање за болест, што је донекле тачно, а само је Врлин, добри, стари познавалац мора, то називао: демон – не болест. Што се тиче нашег господина Мана, обе дијагнозе беху не потпуно тачне, а ни потпуно нетачне. Иако строг атеиста, био је, пре свега, најбољи познавалац своје жене и често се јежио, саблазнио и згражавао на сам поглед, сиво-црн и испуњен мутном празнином, чинивши да преиспита сопствени атеизам и скепсу, склон да поверује, ако не у Бога, макар у ђавола.
Не беше у стању да уради било шта да помогне својој жени, могао је само да посматра у неизрецивом очају како пропада нешто што, поред мора, највише воли.
Првог дана буре, док се још приближавала, сасвим брзо и неопажено, госпа је већ показивала симптоме грипа, сунчанице и морске болести. Метеоролози и наутичари нису предвидели, ни уочили нити наслутили, а камоли најавили ову незапамћену олују – напротив, најављен је сасвим обичан и прелеп дан за уживање на Егејском мору. Господин Ман је пре (можда тачно) годину дана, дошао до старог Егеја, не да истражује локацију храма као сада, не да изрони на светлост са вечито тамне и спокојно-хладне атмосфере дна мора реликвију прошлости, већ да би се одморио након изазовног подухвата који је подразумевао проналазак и вађење статуе Посејдона – давно уснулог бога на дну старог Егеја.

posejdon
Рониоци су уочили скулптуру из прве и додали да је посвуда приметна чудновата и за-море-неприродна светлост бледо-прозирне нијансе, и да нису сигурни да ли је природна или вештачка иако су једногласно тврдили да потиче из једне далеке тачке (извор те чудне светлости уистину беше далек, али се упркос томе у њега гледало са тешком муком и уз сметње јер је превише сјајан).
Ни победоносна вест о проналаску статуе, ни мистериозна и бљештава светлост, ништа од тога није посебно значило господину Ману који се видно забринуо једино за стање своје вољене.
Осећала је вртоглавицу и имала је повишену температуру која је расла паралелно са дрхтавицом и грозницом која је великом силином тресла као извајано тело госпође Ман.
Лежала је, жмурила и подрхтавала – готово застрашујуће уједначено са „Готиком“, који је несвесно упловио у своју најжешћу олују.
Како се температура повећавала, наредног дана и ноћи, тело јој је добијало ледено-искривљену нијансу зноја, бунила и трескавице. Господин Ман није дао себи да се одмори, целе ноћи бојажљиво слушајући тешке уздахе и убрзано дисање своје некада прелепе жене.
Само је отишао до потпалубља, у складиште и теретни део брода – да осмотри свој трофеј, статуу чудног материјала налик на мермер, бога мора, Посејдона.
Није имао жеље, а ни концентрације да пажљиво проучи и испита чудну, али надасве велелепну скулптуру.
У уморне и забринуте очи, кроз полу-мрак вечито смрдљивог потпалубља, допузао је одсјај љутитог израза бога, који из непознатог разлога и извора гнева грчи своје оштре црте лица, претећи и гордо посматрајући оног „обичног смртника“ који би се усудио да погледа бога равно у очи. Господин Ман је у својој богатој и плодоносној каријери поморских истраживања и проналазака давно уснулих комада прошлости видео разне „Посејдоне“, али оваквог – никада.
Изгледао је потпуно страно, непрепознатљиво и стравично нарогушено, ширећи утисак одиста живог, али, пре свега, злочесто расположеног бога свега онога што је деструктивно у мору.
Из полу-затворених устију са згрченом вилицом – истицао је млаз воде!
И таман да се наш антихерој позабави тим супернатуралним феноменом, прекину га Врлин, речима:
– Госпи је позлило!
Упад у складиште без куцања и обраћање без уобичајеног „господару“, беше сигуран знак да је у питању нешто крајње нужно и озбиљно и господин Ман, не удостојивши пријатеља и сабрата ни погледа, отрча у своју кабину – тамо где је лежала госпа Ман, болесна.
Тада је први пут уочио боју и ужасну нијансу тих очију, укоченост погледа и фокуса у једну тачку на пучини. Мало је рећи да се запрепастио пред, до тада невиђеним, очима своје драге.
Стаде је инстинктивно љубити и грлити чврсто, али је за узврат добио једва трзај бледих и скупљених, згрчених, као-барут-сувих усница.
Прислонивши дрхтаву руку на њено чело, бело као од мермера и исте глатке текстуре, константовао је да се стање погоршало до граница живог и неживог. Била је ледена као море на северу и бунцајући, успевао је да разбере тек по које речи, које су се понављале и биле су (редоследом):
– Браћа… Одлазим… Чујем те… Да, таласи… Таласи…
Неповезано и неразговетно мумлање и бунцање је оплемењено и неким изразима– језиком који, чак ни врстан лингвиста као што је господин Ман, не разуме нити препознаје.
Паралелно, госпа је попримила зеленкасто-сиву са нијансом пепела боју налик на дављенике чије су надувене лешине у полу-распаду угледале светлост после неколико дана.
Као да је за неколико десетина сати изгубила десетине килограма. Лучила је слуз из сваке поре на телу, а низ зашиљену браду сливао се танак поточић воде. Дисање је постало испрекидано и дубље од Маријанског рова. Огромне, у деформисану и риболику лобању упале очи, истицале су се на безгримасном лицу и пресијавајући се без икаквог трептаја, загледале у пучину.
– Таласи… Чујем те…
Господин Ман је бризнуо у нечујан унутрашњи плач, занемаривши шкрипу врата и присуство сабрата Врлина, који је као громом погођен остао пред призором.
Залеђен, укопан у месту, успео је да изусти једва чујно, себи у браду:
– Помози Боже!
– Рано је да призиваш лажну наду и утеху коју је човек измислио, Врлине.
И даље забезекнут и отворених устију згрчених у гримасу ужаса, не склањајући поглед са госпође Ман у најгорем издању и неличју, само је мирно додао:
– Ушли смо у олују, господару. – Окренуо се на пети, изашавши и не затворивши врата за собом уз речи које су га испратиле, за које ни данас не зна да ли је рекао госпи или њему.
Чуло се, али једва: – Волим те.
У том тренутку излива искрених емоција, и Врлин у ходнику код крме, а и наш господин Ман, падоше целом дужином на под од пуног дрвета, ношени моментумом таласа и ветра који је неприметно попримио облик тајфуна.
Уз придржавање за оскудан намештај, једва се усправивши, господин Ман је отрчао до палубе, али морнари су га зауставили и са тешком муком одвратили од такве лудости.
Као да га је нешто дозивало, а сви присутни беху узнемирени јер нико није најавио олују, нити је било назнака „ни на небу – ни на води“.
Упад у грозно време и у олујну катастрофу без пардона је последње што је у овом тренутку недостајало господину Ману. Императивним тоном послао је Врлина у потпалубље да осмотри скулптуру, прескачући по три степеника до кабине у којој лежи болесна, на самрти госпа.
Журно отворивши врата, погледа упртог у постељу – није видео своју драгу, постељина беше изгужвана и видно натопљена, а госпођа Ман, или оно што остаде од ње, у усправном положају истог језивог погледа стајаше у углу собе са издуженим, квргавим и кошчатим прстима на окну прозора, загледана у исту тачку.
– Браћа… Одлазим… Чујем те…
Исти, самртни тоналитет је и даље бунцајући, мумлао и срицао једва разговетне речи које се не дају разумети нити препознати.
– Каква браћа? Шта чујеш?, господин Ман је грмео више него побеснело море у јеку олује, док је то говорио, тресао је своју милу жену рукама положеним на њена млитава и пепељасто-сива рамена.
Одговора није било, само већ иритантно и језиво понављање. Све постаде љутито и нека за човека неописива енергија стаде опседати брод. L’atmosphere се подиже на високо анксиозни ниво очаја и страха. Олуја је и даље беснела и заносила брод тамо-амо, истим интензитетом несмањеног апетита. Упркос силним померајима „Готика“, господин Ман је све време стајао непомичан, посматрајући своју измучену жену, која се сада већ удаљила од окулара, на коме се ништа није видело.
Ништа сем капљица и црнила.
Стропоштала се у кревет малаксало и ништа није проговорила до следећег дана.
Бура, до тада невиђена и незамисливо силовита, тутњила је као никада до сада и морнари су причали да је то гнев мора због „изроњеног“ Посејдона.
То је, разуме се, само обично сујеверје морнара који су до скоро мислили да жена на броду доноси несрећу, али заиста се добијао грозан утисак да је та проклета скулптура као какав чеп или затварач мора, који, када се извади, ствара пенушави хаос и као да се открива, и у пуној целини приказује, демонско лице старог Егеја.
Нико није могао да се не застраши оваквим призором на мору, које увелико открива љутиту природу пријатељског мора.
Најцрњи могући орб, сфера, обавијала је брод као демонски задах у виду црне измаглице, уливајући језу и ужас свима који то виде, макар и замишљају. „Готик“ је ношен неописивом енергијом, чини се у ђавоље чељусти. У окомитом црнилу које опкољава није постојао орјентир, нити какав извор светлости. Сви се сложише да су инструменти потпуно отказали и да највероватније нека струја непознато јака и незабележена на портоланима и мапама, књигама и атласима, вуче и такорећи носи брод у жељеном правцу, ширећи панику и хаотичан осећај немоћи, погибије и конфузије.
Господин Ман је у свеопштем метежу и заборавио на Врлина, који се вратио из потпалубља са необичним бледилом – али људским, ни налик оној нијанси која захвата драгу госпу. Врлин је тада први пут запазио сличност очију госпође и господина Мана у слабо-осветљеном кабинету и стресао се јер су очи исијавале сјајем јачим од петролејке.
На тренутак су изгледали као сабласни и немртви власници уклетог брода у олуји, заједно, са риболиким фацама и тим проклетим и демонским очима.
На позивање свог имена, господин Ман је тренутно изгубио стакласт сјај и сивкасту нијансу очију, које су се рапидно кориговале, вративши се у првобитни положај у лобањи, поставши сасвим обичне очи свог власника.
Исто се за госпођу Ман никако није могло рећи – она је постепено, али изненађујуће бивала све уморнија и као да је попримила и оживотворила израз „ходајући леш “.
– Господару!, рече потиштено Врлин, особа која се никада није тако осећала или бар није отворено исказивала такво мучно и потиштено стање.
– Господару… Мени је стварно жао…
– Рекао сам ти да ме не зовеш господару, ти си ми пријатељ, можда једини сада и потребан си ми присебан и ажуран, реци ми о скулптури, шта си уочио?, изусти господин Ман загледан у своју жену. Као да се бојао да склони поглед, ма и да трепне – као да би тај губитак из вида за њу значио сигурну смрт. На замрзнутој гримаси се јасно ишчитавала немоћ господина Мана и питање:
– Шта ћемо чинити?.
– Господар… Господине!, исправи се Врлин са истим хорором на лицу, укочен и савијен у куку.
– Он… Статуа је жива… Он је… Жив!, у том тренутку (случајност за онога ко верује), госпођа Ман понови свој неразумни низ набацаних слогова и речи са све страшнијим и дубљим тоналитетом:
– Чујем… Те… Као… Као таласи…
Врлин и Ман погледаше прво један у другог, очима пуним страха који прелива, па тек онда у једва приметну прилику госпе.
– О чему причаш Врлине?! Мислиш да сам потпуно полудео? Бах!
– Видео сам статуу – чудна јесте, нити јонска нити ахајска, од чудног материјала и још чудније гримасе, али… Али жива?!, повика Ман, сувише гласно, поново надјачавајући олују која траје данима, чини се, бесконачно. Уздрхтао је, шетајући се по кабини као звер у кавезу.
– Сигурно сте приметили и чудан млаз воде?, на ову реченицу, Ману је било доста.
Ухватио је Врлина под руку и буквално га сурвао и одвукао до потпалубља, код скулптуре, манично понављајући:
– Жив? А? Жив је кажеш?!, и као громом погођени, застадоше пред призором јасног и громогласног ужаса – из уста је липтао млаз воде и згрчени зуби и вилица постадоше још израженији, а на месту где су очи ове погане скулптуре, налазише се два сивкасто-црна бисера, лоптице од непознатог материјала, истог погледа и сјаја, исте сабласти која је потрефила и госпођу Ман.
– Видиш ли ово?, једва изусти Ман, кроз згрчено грло, потпуно сувих гласних жица.
– Да, господару!, хитар одговор. Из дубине статуе, у помрчини шкрипавог потпалубља, од Посејдона лично допираше гло-гло звук, као код испирања грла.
– Дођи… гло-гло… Браћааа… Браћа чекају… глок-гло-гло… У храму…
Господин Ман је од тог тренутка ничице упао у душевни колапс и катаклизму, и у тај резонантни и продорни глас статуе као из морских дубина, остаде као фреска утиснут у свест присутних, као непролазна ментална загонетка и хорор за психу, вечито место ужаса у којем је је за и нелогичност неизоставно-пратећи осећај при сваком доласку на то место, те се Врлин и Ман договорише да никоме не проговоре ни реч о овом, означивши то као тешку халуцинацију и игру напаћеног ума.То је била уобразиља, како кажу, мада и наш господин Ман, као и побожан Врлин знају, знају и осећају, да је то стварно и опипљиво управо колико је и немогуће за схватање. Ужурбано се попевши до кабинета, обећали су да се неће одвајати никада више, од сад па до краја времена. Господин Ман закључа потпалубље, тако да нико од посаде не могаше ући унутра – оно што се тамо налази запрепастило би било кога, камоли већ сујеверне морнаре и посаду у сред гигантске олује која добује данима и ноћима.
Али запрепашћењима никада краја, нити одмора од ужаса од кога су сви утрнули, и даље несвесни преживеле „уобразиље“, затекоше празну постељу, без болешћу изнуреном госпом.
Куда је онако скрхано и нејако биће, једва живо, могло да оде, без ичије помоћи и то кроз закључана врата кабинета? Врлин је на благом треперењу свећњака уочио да је његов једини пријатељ и сабрат потпуно оседео. Само је тешко и дубоко уздахнуо.
– Палуба!, повика Ман отрчавши до огромних и запечаћених врата.
Олуја као да се на тренутак примирила, бар је то уочљиво по минималним померајима доброг, старог „Готика“. И даље беху у желуцу мрака и ужаса, у облаку страве који је обавијао брод, носећи га у жељеном правцу. Ветар је готово стао за тренутак и пловило се коначно стабилизовало, у дроњцима, ишамарано таласима и ко-зна-чиме у проклетом и вечитом мраку.
А од госпође Ман ни трага ни гласа. Нико је од посаде није видео, као да је испарила.
Сви су ужурбано крпили једра, поправљали штету која је могла бити санирана на лицу места, смолом и катраном су крпили пукотине на крми и прамцу, каучуком и даскама су покушавали да оспособе подеране елементе трупа и грађе. Настао је општи метеж и хаос.
Тада, господин Ман погледа у небо, очекујући да види неки знак кретања или бар престанка олује, макар звезду или било шта, сем туробног и мучног црнила.
И управо тада, видео је (боље рећи препознао) белу хаљину госпе, која се (гле чуда!) успењала на главни јарбол и сада, из осматрачког коша, раширених руку пиљи у пучину – у црнило које пени и прети да свом силином поломи „Готик“ као чачкалицу.
– Шта радиш то?! Силази! Силази сместа!, нико од присутних није имао прилике да види нити да чује господина Мана у оваквом издању. Некада сталожен и оштроуман познавалац сврхе постојања, среће и своје струке, а сада испран, сед, и пре свега, очајно уморан старац који дозива сам бездан и моли га за помоћ. На тренутак је све утихнуло.
Није се чуо никакав звук, ни од човека ни од буре, сем ужасно јаког и неправилног ритма који ствара срце господина Мана. Једино што се чуло је:
– Одлазим у своје. И пљус!
Сви су немо гледали у црнило и Врлин је похитао до рефлектора, стигавши тек да осветли страшну слику крваве пене и великих, препознатљивих комада меса.
Пуна силина ужаса и агоније се проломи бродом, господин Ман (или оно што је од њега остало) оста укопан неколико дугих тренутака и тада је дефинитивно изгубио и последњу мрвицу наде и разума, прошавши кроз ко-зна-какав нервни слом и душевну смрт намученог разума.
Убрзо, бура је нестала као што је и опсела брод. Сасвим неприметно, али нагло, појавило се Сунце и време као из бајке. Нико не беше сигуран шта се то тачно десило, ни данас, нити је ко могао повезати хронолошки и систематски догађаје који су се десили у једну свеобухватну логичку целину и на томе је остало, до данас, на готово истом месту, пре (можда тачно) годину дана. Али данас га није морила уобичајена тензија и траума након тих немилих догађаја и неприлика, размишљао је о природи свог посла и о томе како није, како он каже, „обичан смртник“. Јер већина, ако не и сви, подједнако искрено, дивили би се стваралаштву Баха, иако не знају његов мучан и загонетно-инспиративан живот, нити би имали привилегију уживања у његовим нотама да га Менделсон није „пронашао“ у месари.
Исто важи и за Да Винчијеву Мона Лизу. У „обичне смртнике“ је убрајао посматраче који се диве композицији Баха, а себе је сматрао за једног Менделсона, који из кланице открива генија.
Па зар то није „обичан смртник“ који гледа чудну и застрашујуће-проклету скулптуру Посејдона из Егеја, ремек-дело окупано у крви (као у месари), „увијено“ у комаде меса његове драге? Ове и сличне мисли су се упорно ројиле у седој глави и што се више стари, добри „Готик“ приближавао одредишту, интензитет мисли се појачавао.
– Господару, храм Посејдона се налази на једанаест миља од места на коме смо нашли скулптуру, значи то је управо овде и…, Врлин није имао сврхе наставити јер га његов једини и најбољи пријатељ није ни слушао. Имао је исти поглед, сив и укочен, као и његова госпа у делиријуму и најжешћем јеку болести. Ћутке уставши, пришао је ивици брода, попео се на снаст и погледао, не у пучину, већ у небо.
Све се одједном смрачило, као некад, допузала је црна магличаста маса гаса и безнађа која је обавила брод и исти злоћудан ветар стаде правити размештај по атмосфери, крчећи свој пут еолске деструкције. Господин Ман се почео скидати и на питање Врлина шта то ради, одговорио је само:
– Одлазим у своје.
„Готик“ се насукао у близини Атоса, празан, поставши брод духова, а некада беше најпознатији симбол морских истраживања.
Нико до дана данашњег не зна шта се десило са посадом која је нестала без трага и сви се воде као нестале особе.

Прича објављена у Буктињи број 48

Advertisements