– Не можете овде да паркирате – некако сам збуњено успео да изговорим. Мислим, нисам ја љубитељ градског зеленила, али некако ми је било тотално неестетски оставити овако мршаво зелено кљусе да пасе усред зелене површине испред Тржног центра Ушће. Сада када размислим, са неке дистанце, требало је да ми буде чудно што уопште неко користи коња.
– А зашто не могу? – Тада сам укапирао са ким причам. Милионе варнице прошло је низ моја леђа.
– Извините нисам баш Вас очекивао никако.
– Обично ме и не очекују.
– Да, да, било би некако безвезе да Вам се надају…
– У мојој професији, синко, изненађење је веома битан фактор.
– Морам да вам кажем да сам гледао „Седми печат“, неколико пута, и одмах сам Вас препознао. Уопште не личите сами на себе.
– Искрен да будем – проговорио је високи мршави странац– не осећам се пријатно када се сетим те улоге. Некако сам увек себе више замишљао као Ал Паћина или можда Јул Бринера, неког са таквим смислом за хумор.
– Мислим да Вас је једном играо и Бред Пит.
– Тај ми је сувише плав и лепушкаст за ту улогу, нема он могућност да изрази потребне емоције који мој посао носи са собом.
– И мени се некад чини да би вас Едвард Нортон одиграо далеко боље.
– Уууу, он би био одличан избор. Можда и онај мали из Бетмена, Кристијан Бејл?
– Па он би барем смршао довољно док не постане оно што људи мисле о вашем физичком изгледу. А друге стране, Вуди Ален је имао занимљиву визију вас у свом филму „Љубав и смрт”.
– Да ли ти ја делујем као неко ко носи чаршав преко главе и витла косом?– готово увређено повика мој саговорник – са друге стране филм јесте добар.
О, да. Био је то ОН и био је на свом коњу. Тачније поред свог коња. Смрт је дошла по неког. Надам се да тај неко не разговара са њом тренутно.
– Нећете ми замерити ако питам, али некако осећам да се ово и мене лично тиче, није ваљда да сам ја… – помисао да сам умро, а да пре тога нисам оставио у аманет да ми обришу целокупну историју прегледа у веб браусеру , а хард–диск самељу у комаде и спале заједно са дисковима из треће фиоке лево, без икаквих провера и по могућству везаних очију особе задужена за тај посао, учинила је да побледим попут мачке која је управо реинкарнирана у Кини.
– А, не, не… Уверавам те, синко, да си добро. И бићеш… још неко време. И да, нема потребе да остављате цигарете, оне неће стићи да те убију. Али, добро тиме ти можда откривам превише.
– Уф, добро је. Знате ја имам уговор са оператером мобилне телефоније, а свесни се тога да ситним словима доле у уговору пише да смрт није разлог за раскид уговорне обавезе.
– Да, да, знам шта све раде. А људи се плаше мене ко да сам ја неки негативац.
– А којим послом сте ви овде?
– Па, упркос многим мишљењима, Смрт узима коња само за једну ствар. Дошло је време да се моје стара екипа из средње окупи и да поново дивљамо градом. Некада давно ми смо били познати као јахачи апокалипсе. Наравно, то је било јако давно.
– А где су остала тројица? – изустих.
– Ту су ваљда негде. Или су они погрешили место, или ме је опет изјебала ова навигација. Платиш услугу, а они се и не потруде да учитају све мапе. И шта сад ја да радим?
– Морам да признам да се осећам почаствовано да сте баш нашу земљу изабрали за почетак вашег окупљања. Мислим, баш се онако буди патриотизам у мени. Ја сам увек мислио да ће ствари поћи из Њујорка или Вашингтона. – а онда се замислих и паде ми на памет стваран разлог доласка.
– Осим, ако њих нисте оставили за крај – махнух рукама у неверици – па, мајку му, опет су се извукли ти богаташи… Нисам очекивао ово од вас. Причало се да ви никад нисте дискриминисали људе по боји и богатству.
– Ма, веруј ми, ја бих волео да делим тај твој отаџбински ентузијазам, али једноставно не могу. Није због тебе, или вас, већ зато што једноставно ја и не знам где сам. Не знам ни како се зове ова твоја отаџбина. Али кад већ паркирање није дозвољено, да ли би хтео да ми причуваш Зеленка док ја свратим до тржног центра. Само да покупим кафу за понети и неку чоколаду.
– Разумем, не бих хтео да доживите неку саобраћајну несрећу успут. Ипак је будност најважнија.
Док је Смрт одлазила у куповину, ја сам се питао ко би дошао по њу, ако би она заспала за воланом? Да ли то значи да се ништа не би догодило, или би је неко пробудио и јавио да мора на посао, као што су мене редовно будили за време дежурстава. И ту долазимо до парадокса. Ако је пробуде, онда неће моћи да заспи за воланом и неће морати да је буде, а ако је не пробуде заспаће за воланом и онда ће морати да је буде да би дошла по саму себе.
Ал’ мајку му, ја сам се овде уплео у тешку филозофију, а изгледа да су оне Маје биле у праву. Нисам веровао. Мислим, како то баш сад? Гомила астероида пролази поред нас, вулкани и подземни вулкани крчкају несметано миленијумима, глобално загревање је све јаче и јаче, нуклеарно оружје се продаје на црно, а нас сјебе неки камени точак који су они користили место календара са голишавим девојкама и аутомобилским гумама. И да ли ће ово опет бити као у неком холивудском филму? Хоће ли неки јунак устати и спасити нас? Неко ко је одабран.
Тек тада ми је синула идеја. Ја нисам херој, не верујем да бих утрчао у зграду која гори да бих спасао сироте мачиће, можда бих евентуално додао неку кофу воде, али то је то од мене и свако ко очекује више погрешиће. Али, ево, и сада да се поново нађем у истој ситуацији, мислим да бих исто реаговао. Није то због неких епских момената, него ето тако ми је дошло.
Без Смрти нема ни јахача апокалипсе, без коња Смрт не може да буде јахач. А коњ је испред мене. На шта би то личило? Три јахача апокалипсе и један пешак! Или три јахача и један возач југа 45. Све што треба да урадим јесте да сакријем коња макар док не прође тај децембар, мораћемо онда да сачекамо следећу прилику за апокалипсу. Једноставно је, зар не? И тако сам ја узјахао Зеленка и одјахао.
Новине су биле пуне стубаца о срамоти. Угледном госту који је пропутовао пола света коњ украден усред Београда. Интернет блогери су осуђивали мој чин, полиција претила видео снимком сигурносне камере испред тржног центра. Изашао је и мој опис на основу изјава очевидаца, мушкарац необичне браде, стар око 30 година, висок око 185, згодан… Мораћу да обратим мало више пажње на продавачице слаткиша испред ,,Ушћа”.
Дани су пролазили, Зеленко и ја смо се некако спријатељили док смо се крили у мом стану на 10. спрату једне зграде. Није био причљив, али је уживао да после вечери ћути уз цигарету. Чак се супер слагао и са Азраелом, мојим дебелим мачком. Био би идеалан цимер да није био помало незграпан па је ломио све ствари по кухињи. А и лична хигијена му је била очајна. Пишао је где је стигао, срао по дневној соби, а ја нисам могао, а да не приметим, да сам имао и горе цимере. Да није било проклете полиције која нас је тражила, стварно бисмо уживали. Ко би рекао да је Смрт толико утицајна? И зар је могуће да ови моји не схватају да ја спашавам свет? Коме је стало до репутације ионако мртвог туризма, кад ускоро неће бити никог живог? Шта нам после смака света вреди кредитни рејтинг?
Хватала ме је параноја. Нисам смео да изађем по јогурт и новине. Шта ако ме неко препозна? А опет ни остајање у стану није имало смисла јер бих тиме постао сумњив комшијама, мада могао бих да им кажем да спремам испит. Нисам знао шта да радим. На вестима сам слушао да ми је полиција ушла у траг, да су открили нове моменте у истрази, да је министар полиције лично преузео случај, добро то ме ја мало опустило, да су откривени нови трагови и искази који бацају ново светло као и да прате све радње које продају опрему за кућне љубимце. Живео сам тако: будио се усред ноћи у зноју и паници, неиспаван и хронично уморан вукао бих се по цео дан. На послу су мислили да сам нашао неку девојку са сплавова па да сад проводим бурне ноћи.

***

Сасвим обичан децембарски дан. Исто сиво јесење небо, исте сиве зграде, исте плаве отрцане љуљашке у парку. Још неколико сати и проћи ће ова опасност од апокалипсе, а ја ћу моћи да уживам до следеће. Приметио сам да се Азраел игра јурећи нешто што је изгледало као мала црвена тачкица. Не знам ко се више изненадио: он или ја – када се одједном појавило двадесетак истих таквих тачкица све насупрот прозора мог стана. Азраел се сакрио под кревет, а и ја сам пожелео исто.
У стану је нестало струје, а потом сам зачуо звук елисе хеликоптера и глас из мегафона:
– Опкољен си! Имаш пет минута да изађеш подигнутих руку и ослободиш коња. Не дозволи да неко страда, буди паметан.
До ђавола, открили су ме. Шта сад да радим? Мора да ме је она баба са првог спрата откуцала. Једино се она буни против кућних љубимаца.
– Изађи са подигнутим рукама – није одустајао глас са мегафона – нико не мора да страда.
– Одбиј! – повикао сам – или ће коњ добити метак у чело!
– Не би се ти усудио да повредиш тако дивну животињу.
– Мислите? Гледао сам Кума, пет пута.
Време је истицало. Требало је да прође још само неколико сати и свет би био безбедан. Тај 21. децембар је сад поново био испред мене и гледао ме својом ружном апокалиптичном главом. Како не схватају шта сам урадио? Да ме полиција моје рођене земље изда и превари? Годинама нису решили један случај крађе возила, а сада су нашли мене да хапсе.
Врата зграде су се лагано отворила, а коњска глава је провирила напоље. За неки трен изашао сам и ја, кријући се иза мршавог кљусета, са кухињским ножем у рукама.
– У реду, као што сте тражили, нико не мора да страда. Само полако, останите на свом месту. Кад се удаљим довољно далеко, ослободићу таоца.
Нико није ни помислио на то да би ме један метак оборио и пре него што стигнем да рецнем дебелу коњску кожу.
– Предај се, не чини то. Зашто себи да натовариш још више мука? Па, млад си човек. Чему све ово?
– Верујте ми на реч ни сам не знам зашто. Можда би било и милосрдније да се апокалипса догоди па да наставимо са својим животима?
Лагано, леђима окренут зиду удаљавао сам се од улаза полако грабећи ка ћошку зграде. Чим сам се удаљио од ротирајућих плавих светала, узјахао сам коња и полетео. Буквално полетео.
На радио станици коју је Смрт имала на свом коњу чуо сам да су са војног аеородрома у Батајници полетела два ловца пресретача. А још јутрос сам био убеђен да ће бити досадан дан. Ништа, рекох себи, играмо се јурки. Ако издржим до поноћи, пустићу самог себе да поједем колико год палачинки желим не бринући о линији. И тако је игра почела. Они су ме јурили, ја сам бежао, и сви су се дивно забављали.
Смрт је стварно имала лошу навигацију. Улетео сам у неку маглу, летео изнад океана, ни сам не знам где све не. Најзад сам, уморан од непрекидног седења, слетео на кров највише зграде коју сам уочио и околини. Изгледа да сам се опет изгубио. Сат је показивао још минут до поноћи. Готово је. Избегли смо апокалипсу.
– У реду је, господо, можемо да кренемо.
– Шта? Ко, кад, како? Тек тада сам спазио око мене још три јахача.
– Али, али, како…
– Шта како? Па чекамо те овде на крову већ недељама. Да ниси познат по свом кашњењу, већ бисмо се забринули за тебе.
– И некако уопште не личиш на себе. Опет си гледао филмове са Ал Паћином?
Мрак. Од свих зграда на свету, слетео сам баш на ону са које је почињала апокалипса и сада нас је било четири.
– Господо, идемо, биће ово дуга ноћ јахања.

Прича објављена у Буктињи број 48

Advertisements