*

Лажи, лажи, Вере
Лажи кој’ те лаже
Само мене, Вере,
Немој да ме лажеш…

Ни мене не може да слаже и превари стари транзистор са којег слушам ову песму. Иако жанр нисам очекивао, а песму не знам, нема сумње ни дилеме ко пева. Тај глас, његову боју и украсе познајем као свој.
Луис је снимио прву плочу.

*

Неки би рекли да је тако почело. У ствари није. Почело је много раније у Неготину.
Очева гитара је, коначно, привукла моју пажњу, престао сам да свирам хармонику, ставили смо оглас у излог продавнице „Тимочанка“, у којој је радио мој отац, и тако је мој друг Зоран Никодијевић купио гитару.
Тражили смо где да купимо жице, јер прве две-три су увек проблематичне за почетнике, али у књижари их није било. А онда смо уочили корпулентног дечака са гитаром под пазухом. Није био из наше школе и нисмо се познавали, али усудили смо се да му приђемо.
Упознали смо се, почели да се дружимо и размењујемо, тада скромна, знања о свирању гитаре.

*

Већ после годину дана, у гимназији, са старијим ђацима, некадашњим члановима групе Ориони, који су престали са радом (Мома Ницић – ритам гитара и Бане Орељ – соло гитара), свирали смо игранке на малој бини у школском дворишту.
*

Луис је учио руски, а, као певач, морао је да ‘пропева’ на енглеском. То смо решили тако што сам му ја говорио неке енглеске речи, он их је памтио, а затим, док је певао, изговарао их је како се које сетио.
Импровизација је била двострука. И музичка и текстуална. Музички део је могао да прође, али у језичком делу је долазило до таквих ‘конструкција’ да смо једва остајали озбиљни и на ногама.

*

Постали смо и чланови оркестра при хору који је у школи водио професор музике Драги Димитријевић.
Главни програм, био је На лепом плавом Дунаву, а Луис је имао и вокалну соло тачку.

*

У кућној варијанти четврти члан је био Зоранов млађи брат Душко, који је свирао хармонику, али је, за потребе групе (уз помоћ вретена) постао „бубњар“. Касније је свирао клавијатуре, а Зоран је преузео бубњеве.
Уз помоћ хармонике и акустичних гитара правили смо и свирали и своје „ствари“. Душко је компоновао музику, а ја сам писао текстове. Некада је било и обрнуто. Он би је компоновао на већ написане песме, које су му се допале и инспирисале га.
Љубиша је већ тада имао надимак Луис (Louis), па смо и ми добили/смислили своје (Зоран Никодијевић – Понки (Ponkey), Градимир Станисављевић – Денис (Dennis) и Душко Никодијевић – Стенли (Stanley). И, од почетних слова надимака, настало је име групе ELPEDES. Имали смо чак и звиждук-лозинку за препознавање.

*

Нажалост, Луис је пао на поправни из општетехничког, а затим и на поправном и понављао је прву годину. Професорка Верица, коју је тада вероватно мрзео, учинила му је услугу. То га је усмерило и определило да се бави оним за шта је и био рођен – музиком.
Наставио је школовање у Нишу, долазио повремено, позајмљивао од мене свеске и књиге из сличних школских предмета…

*

Ми смо, под именом Група Зрак, наставили да свирамо као трио у саставу: Душко Никодијевић (клавијатуре и вокал), Зоран Никодијевић (бубњеви и вокал) и Градимир Станисављевић (бас гитара и вокал). Свирамо игранке у Дому ЈНА. Преко лета у башти, а зими у сали на спрату.
Користио сам позајмљену Фендер бас гитару, која је била тешка као туч и одваљивала раме. И жице су биле намештене за дешњака, па сам морао да је свирам наопако.
Све је било лакше када сам купио своју бас гитару. Одабрао је, у ствари, Луис, који је ишао за Београд када су за гимназију куповани бубњеви и разглас. Мени је отац дао новац за куповину бас гитаре. Можда је квалитетнија била једна Јолана, али је изабрана Басора. Такозвани виолин бас имао је резонатор као код акустичне гитаре и био згоднији за леворуке због окретања и премештања жица.
За мене је тада свака била добра. Многи су касније свирали на њој, али ја више не. Мада је чувам.

*

У плавом холу гимназије свирали смо за дочек Нове године. Зоран Момчиловић – Кисели, Зоран и Душко Никодијевић и ја. Стајали смо на првом краку степеништа за спрат, а на одморишту су били смештени бубњеви. У хармонијум је постављен микрофон, да би се преко разгласа боље чуо, јер није било синтисајзера.
У неко доба дошао је Луис из Ниша. Певао је, свирао клавијатуре и, на крају, сео за бубњеве Амати, које је нешто пре тога купила гимназија по његовом избору. Толико је био енергичан да је врло брзо поцепао кожу на тимпану. Рука му је пропала до лакта, а међу нама је настао тајац. Њега то, међутим, није збунило. Извадио је из џепа платнену марамицу (тада није, срећом, било папирних), простро је преко поцепане коже и наставио да лупа као да се ништа необично није десило!
Касније смо заменили места кожама.

*

После дочека нових година код Луиса смо гледали неме филмове Чарлија Чаплина, Станлија и Олија, Бастера Китона.
Колико ко издржи. Док не попадамо и заспимо од умора како и где се ко затекао.
*

Прва ЛП плоча, коју сам купио после 10-15 синглова, била је компилација више страних група Rock & Roll Scene Now. Од домаћих то су биле прве ЛП плоче YU групе, Корни групе и Јосипе Лисац – Дневник једне љубави.
На терасу, која је била застакљена са две стране и прозори су могли да се скину, однео сам троделни душек пуњен вуном и простро га по поду. У углу, на сточићу, поставио сам грамофон Травијата. Имао је два поклопца у којима су били звучници. Када се одвоје, могли су да се поставе са стране колико су каблови дозвољавали. Добио сам свој кутак, своје царство…
Луис је донео из Италије неке плоче за продају и баш оне, које нико није хтео да купи, мени су се допале. Биле су то плоче Metamorphosis групе Iron Butterfly, а нарочито три албума групе Yes: The Yes Album, Close to the Edge и Fragile.
Слушао сам их ‘до имбецилности’. Осећао се као да сам ушао у нови свет.
Можда је све већ било у мени и чекало импулс, окидач, разлог да се активира. Уз њихову помоћ научио сам да слушам музику. Да одвајам глас, инструменте, положај у простору лево- десно и по дубини, изградио свој музички укус и проширивао га, касније, на друге музичке правце.

*

Једне вечери неко је покуцао на вратима дворишне кућице – вешернице преуређене за изнајмљивање студентима у Скендербеговој улици у Београду.
Врата су се отварала према споља, ка дворишту у коме је било мрачно и све док их потпуно нисам отворио, нисам знао ко је куцао.
Преда мном је стајао неко сличан Луису, са његовим гласом, стасом и осмехом, али без косе! (Тек касније сам га у том издању видео на плакатима).
Дошао је из војске и свратио да преспава. Кауч јесте био мало шири, али недовољно. Нисмо могли обојица да лежимо на леђима. Кад се Луис окрене на страну, таман има места, али кад се врати на леђа мени је нешто тешко на половини тела. Када се ја окренем на страну, опет је боље, али само док и он не почне да се окреће, јер ја тада испадам из кревета на под.
Била је то бурна ноћ и нисмо се наспавали. Бар ја нисам.

*

Док је Луис свирао у Еуридици, питао ме је да му будем басиста. Већ сам био ‘ван форме’. Мислио сам да није фер да ме остали чекају док се ‘вратим’, научим и увежбам репертоар. Нисам желео да ме ‘трпе’ због пријатељства са Луисом. Имао сам гитару, набавило би се појачало, али нисам желео ни ја да трпим. То је други, другачији свет, ритам и начин живота. Ноћни и дневни. Нисам видео начин да помирим те захтеве и супротности.
Можда је, из подсвести, опомињало искуство из Бора где је било више свирања него студирања.

*

Купио сам карту за Луисов добротворни концерт у Дому културе, али нисам ушао у салу. Отишао сам иза бине да се поздравимо и остао на сцени, иза завесе.
У једном тренутку Луис ме је најавио. Нисам излазио, јер нисам знао шта ћу са ветровком, коју сам обукао због хладноће, а била је стара и похабана. Неприкладна. Нисам могао тако пред људе.
Истовремено, покушавао сам да се сетим почетних стихова дела песме коју сам хтео да кажем, али нисам успевао. Луис се окренуо, коментаришући како сам стидљив. Није то било у питању. Ја сам на тој сцени наступао више него он. Признајем, нисам очекивао, нисам био спреман за импровизације као некада.
Још сам могао да му се пришуњам иза леђа и отмем микрофон, да га изненадим као што је он мене, али он је већ најављивао следећу тачку…
А мени је остало само да жалим што нисмо наступили заједно.

ЗАШТО МИ ЈЕ ЖАО (одломак)


Пожелим да се окупимо поново
Да помилујем бас
Струја завибрира прсте
Утрне брег на палцу леве руке
Од окидања дебелих жица

Нико не претпоставља колико су меке
И расположене да ураде
Све што са њима желим
Чак и да их свирам наопако
Једино оне могу да схвате
Како се осећају леворуки у свету дешњака
Никада више тако
Неуглађено
Сирово
Неувежбано
Лепо

Луис забавља Еуридику
Душко свира Имам песму за све људе
Зорану сто замењује бубњеве
Ја ништа
Остарило се
Немам времена

Лажем себе да не желим поново

11. 11. 1977.

*

Једном приликом Луис ми је рекао да су, разговарајући између себе, закључили да сам ја био најталентованији и најкомплетнији од нас четворице.
И ја сам исто мислио за њих.

*

После концерта, који је одржао у центру Неготина, док сам се поздрављао са Луисом отпевушио ми је мелодију за коју му је био потребан текст.
Имао је реченицу-две, али ја нисам успео да ишта смислим и напишем. Ништа достојно њега и себе.
Ни налик песми СЕНКЕ, коју је много волео и желео да је пева.

СЕНКЕ

Сенке ми плове
Преко лица горе-доле
У долини село и звона звоне
Звук се простире до неба и стреса
Прве плодове кишне пролећа раног

Трешње у цвету
Весело зује говором пчела
Незреле траве
Стидљиво спуштају лица ка земљи
Путања сунца оставља траг у зеленом житу
И водене сенке у очима

На другој страни лица
Граница таме бори се са светлошћу
Осећам на кожи
Чудну игру лептирова и сенки
Лађе њихових корака
Занесено плове реком мога лица
У магли сунчаног јутра

*

– Погинуо је Луис!… Да ли си добро?
Препознајем глас школског друга и једног од четворице ЕЛПЕДЕСА, али не и шта ми говори. Како могу да будем добро, ако је то тачно?!
– Боље је што сам чуо од тебе, него од неког непознатог, од других пацијената, или из новина…
Одлазим у купатило, умивам се, излазим на терасу, па све поново…

*

Да сам прихватио твој предлог и био ти басиста, можда бисмо
сада били заједно. Тамо.
Не бих волео да смо заједно овде, мада се ја још убрајам у живе.

*

Четири је постало три, а недостаје више од једне четвртине.
Докле ћемо да губимо оне које волимо?

ЛУИСОВ БЛУЗ

Лето је
Али живот није лак
Ако га уопште има
Не искачу рибе из воде
Ни овде нема довољно ваздуха
(Пре ћемо ми ка њима)
Нема ни поља памука
Само равница и пут

Устао си јутрос
Раширених крила
Спреман да запеваш
И кренеш ка вокалним
А не ка небеским висинама

Од сада са тобом – без тебе
И са воденим сенкама у очима
Наставићемо да певамо твој блуз
St (ojanović Ljubiša) Louis blues

2. 6. 2016.

Објављено у Буктињи број 48

Advertisements