Место у коме је лакше добити отказ него посао. Место у коме мајке одлазе од своје деце у потрази за бољим животом. Место у коме деца напуштају своје родитеље у потрази за бољим животима. И коначно, место у коме је основати породицу храброст. „Задњи воз из Неготина полази одмах! Молимо све који су заинтересовани за бољи живот да се укрцају. Воз полази за пет, четири, три, два, један…“
Ево га! Ту је! Укрцавам се. Са собом носим само малени ранац. У њега ми је стао сав досадашњи живот. Избледела диплома, пар окрзаних породичних фотографија, нешто гардеробе и пасош. У глави успомене и слике ‘изгубљеног’ живота… Живота лутања и надања. Живота испуњеног стрепњом, борбом за опстанак… Очи гледају кроз прозор купеа задњег воза из Неготина. Прва играчка, прва одувана рођенданска свећица, први излет са родитељима, прва изговорена реч, прво дечије заљубљивање, прва јединица, прве батине, први несташлук и прво кајање… Све се свело на поглед кроз прозор препуног воза пругама сете. Крајина и мој град се више и не могу видети. Воз иде толико брзо, а слике сећања још брже. Остављам све што ми је некада значило. Кажу кукавица?!? Кажем нисам, али није ни битно… Никада се нисам оптерећивао таквим причама. Да ли смо сви ми у овом возу кукавице? Не бих рекао!!! Мислим да смо принуђени да одемо и оставимо један живот леп, а ружан, у исто време и весео, али тужан.
Нека кнедла ми застаде у грлу… Почиње хронично гушење и туга. Упитах себе самог да ли сам у овом возу сретнији? Да ли је то оно што заиста желим? Да ли сам свестан да заувек напуштам место у којем сам сазрео и брже него што је требало? Да! Туга попушта, а гнев и бес бивају све јачи и јачи. Танка је нит између љубави и мржње… Толико танка да заволех воз који ме вози тамо далеко. Далеко од мог Неготина, моје младости, мојих родитеља…
Напустих преживљавање. Напустих лицемерна политичка обећања. Напустих пропалу индустрију. Напустих ‘нацртане’ осмехе и вештачку радост. Напустих душебрижнике и љубитеље туђе муке. Напустих измишљена радна места. Напустих генетску модификацију названу ‘скоројевићи’. Напустих вртлог испуњен масом неостварених животних прича. Напустих паметовања да ће моје време тек доћи. Напустих приче како је време да образујем породицу и да се скућим… Напустих небулозна излагања…
Нисам једини који путује. Воз је препун особа којима је догорело да дочекају своју шансу да започну нормалан живот, образују породицу, запосле се и живе скромно. Доста је било лагања и пустих обећања… Ја идем сам, као и сви у овом возу… Сами са својим животима који су стали у један ранац, евентуално у неку провидну пластичну кесу и нешто већи кофер.
Време је да зажмурим и одремам јер следи дуг и напоран пут. Нема више места сећањима и неоствареним сновима у родном граду, држави… Из џепа извадих слушалице. Преуморан од тридесетогодишњег трагања за бољим животом стављам их на главу. Укључујем mp3 плејер и појачавам на максимум. Слушам речи добро знане песме „Пут безнађа“ групе Ритам Нереда и верујем да сам ухватио задњи воз.

„Готово је, скупило се
Уздржаваш се да не пукнеш
И казаћеш свима доста је
Да доста је
Дуго су те водили слепци
Дуго су мутави причали
Затварали очи преспавали ноћи
Сад касно је.
И доћи ће дан када ћеш сам
Кренути путем безнађа
Желећи да као никад до сад
Победиш сам
Мењали те користили
Свашта су с тобом радили
Изменили душу продали и вређали
И устајеш сам кажеш да знаш
Ја више нећу са вама
Доста је било лагања
Ја идем сам
И доћи ће дан када ћеш сам
Кренути путем безнађа
Желећи да као никад до сад
Победиш сам“
„Пут безнађа“, песма групе Ритам Нереда.

П.С. Песма ме је натерала да прогледам, зато њојзи хвала!

Објављено у Буктињи број 48

Advertisements