Рођење: Три кила и седамсто грама-израшћеш у здраву и велику девојчицу. То ти причају, зар не? Надају се да ће те изнети из болнице за који дан, да ће те крстити и дати ти разлог да живиш. За њих си ти сада све-читав мали свет увијен у плишано ћебенце. Они воле када се ти смејеш без икаквог разлога, када им заспиш у наручју и када их стегнеш јако за прст. Узимају те из колевке и певају ти песме о љубави.
Живот: Дани ти углавном пролазе у школи или у соби, за књигом. Надаш се да ћеш завршити школу, уписати факултет и постати неко и нешто у овој рупи коју зову Неготин. Устајеш свако јутро у седам (уторком мало раније), переш зубе и стављаш сочива (пошто си ослепела од толиких књига). Узимаш пудер и ајлајнер и надаш се да ћеш се данас уклопити. Надаш се да ће те дугарице позвати у град вечерас јер мрзиш да седиш сама у соби петком увече. Немаш снаге да сама проведеш и ову ноћ.
Смрт: Узела си мржњу и несигурност и зарила их у своје бледо месо. Плава крв је потекла низ твоје руке. Надаш се да твоја мајка неће видети ожиљке боје пепела. Након тог болесног излива креативности и бола, палиш цигарету. Молиш се Богу (у кога не верујеш) да те не примете у кући, у школи, у парку, иза огледала, испод покривача. Кријеш се од свих. Кријеш се од себе саме. Обуваш ципеле бескућника и покриваш се мантилом заборава. Одлазиш.
Друго рођење: Неко те хвата за руку. Не дозвољава ти да одеш; буди те из сна својим гласом. Диже те из мртвих својим сузама. Она се нада да те неће изгубити-бар не данас. Она ти пева кроз маглу туге. Не пушта те из наручја. Чека да се насмејеш без разлога, као некада. Неко те ипак воли. Неко ипак брине-ОНА. Васкрсаваш у болничкој соби-буди те мирис орхидеја. Ниси сама. Ту је још пар неиспаваних душа које су целу ноћ бринуле о твојим сузама, о твојој краљевско плавој крви, о твом болу.
НИСИ МРТВА. ЖИВИШ ЗА СЕБЕ, ЗА ЊИХ, ЗА БОЉЕ СУТРА. ЖИВИШ ЗА НАДУ КРЕАТИВНОСТИ И ПАСТЕЛНОРУЖИЧАСТЕ ЛАТИЦЕ ЉУБАВИ. УПАМТИ ТО.

Објављено у Буктињи број 48.

Advertisements