Мали смо и сјебани
сви одреда.
Али понекад
буду стварно доста
те неке лепе и мале ствари
што се понекад ипак десе:
Када ти се непознати човек
осмехне на улици,
када ти жена на станици
дохвати новчаницу
која ти је испала,
када ти неко у самопослузи
уступи место
у реду,
када има сунца
или нема северца
досадног, досадног.
Када лишће шушне под ногама
и кад осетиш туђу врелу кожу
како се извија под твојим прстима.
Или кад прожме се
све твоје и нечије,
изнутра и лепо,
па ништа више и не буде важно.
Буду стварно доста
те тако мрве
мале, мајушне
што од живота
за трен
створе бајку.
И ти онда стојиш
разрогачених очију
и плућа
и срце
буду ти широки
као да још три пута такав један живот
у тебе може да стане
и пљескаш длановима
и смејеш се
и не сећаш се
када је,
зашто је,
због чега је
икада било мрачно,
икада било другачије.

Песма објављена у Буктињи број 48

Advertisements