Никада се нисам шегачио,
или Бога вређао.
То нисам радио ни Лучоноши.
Водио разговоре јесам.
Пријатне, уз кафицу.
Са Њима? Да,да…
Сазнао сам, добио опипљивост!
Чињеницу!
Можемо видети, али не очима.
Можемо чути, али не ушима.
Можемо додирнути, али не прстима.
Можемо волети, али не срцем.
У чему је Тајна?
Човек има, прожима га, нутрину.
Она је материца (Олтар)
првозаборављеног статуса!
Статуса чега?
Светла, али светла семеног.
Отварљивог, не остварљивог!
Унутарјезичког, не језичког.
Понизног, не уздигнутог.
Бесполног, не обликованог.
По лику, али не личног.
Дакле, светло не светли!
Суза је важнија од радости.
Грч ослобађа.
Патња није род.
У последњим данима,
крв ће отворити печате!
Човек ће човеку судити.
Нутрина ће, као и сада,
отварити тунел вечности.
Неће отворити!
Зашто је то битно?
Архитектура сржи, моментом
свеукупног била, откуцава загрљај.

Песма објављена у Буктињи број 48.

Advertisements