Душку Радовићу

Ухваћен за плаве уши,
Збуњено ослушкује бат њених корака
И љуља се лагано у њеној шаци.
Лишен брига врти плавим репом
Док му плаво срце из плавих груди
По први пут не силази
У плаве пете…
Види пањ, види секиру, види крв плаву,
Али му осмех још увек виси
На расцепљеној зечијој усни.
Не моли је да га пусти, јер зна
Да је једини на свету
И да ће бити најлепша плава крагна
На њеном плавом капуту
Испод њених плетеница.

Песма објављена у Буктињи број 48

Advertisements