Пред жицом стоји
Девојчица црног срца
Замишљеног лица
Ходачица по жици
Одбројава дане
Када понор прогутаће
Њен страх
У безнађу препорођен

Осмех јој на лицу лебди
Ситне боре око усана
Горчином одишу
Дубину тамну и празну
Маскара заклања
И костим сјајни
Жуља јој дрхтаво тело

Пита се да ли је данас дан
Када смрћу тела
Замирисаће душа
Или ће наставити
Путем смрти да плеше
У ритму клепсидре да дише
Док вртлог безнађа у њој брише

Дан још један, она уздише.

Песма објављена у Буктињи број 48.

Advertisements