поводом 400 година од смрти Вилијама Шекспира

„Хамлет“ је једна од најпознатијих, најактуелнијих и „најживотнијих“ Шекспирових трагедија. Чини ми се да своју актуелност највише дугује Хамлетовом одлагању освете и многим тумачењима и трагањима за објашњењима таквог Хамлетовог односа према освети. Проблем хамлетовштине и данас представља изазов књижевним критичарима. Хамлетовштина пре свега представља одлагање акције, неодлучност, размишљање и колебање уместо чињења.
У чувеном монологу који почиње речима: „Бити ил’ не бити? – питање је сад“ он промишља о томе да ли треба да настави да трпи неправду или да јој се супротстави тако што ће убити свог стрица, који је убио његовог оца и преотео му престо. Хамлет јасно испољава своје колебање, које заправо траје скоро све време од његовог појављивања на сцени. Он размишља о томе још од сусрета са духом и поимања онога што му је дух изрекао. Могао је у афекту да дела одмах, да одмах убије Клаудија, али то не чини, што нам говори да он након разговора с духом запада у велику дилему. Он се заклео духу да ће убити братоубицу, али се његовом неодлучношћу освета доводи у питање.
Чему толико колебање? Одговор налазимо у констатацији да дански краљевић не верује духу потпуно и беспоговорно, већ мора да провери његове наводе и увери себе у њихову истинитост. Хамлет је то учинио веома вешто, помоћу глумаца и представе „Мишоловка“, те на сцени у истом тренутку имамо представу у представи. И заиста, миш – односно краљ Клаудије – упада у мишоловку. Тиме су све сумње отклоњене.
Хамлет зна да мора да дела, да „маска лудака“ није довољна за освету његовог оца. Убрзо Хамлет наилази на краља у молитви и не убија га. То је био можда најбољи и најмање опасан тренутак за освету, јер је краљ био сам у соби, окренут леђима, у молитви, на коленима, није могао приметити свог синовца. Међутим, Хамлет у монологу говори да не сме да убије краља за време молитве, јер би му, како сам наводи, тиме учинио услугуи послао га у рај, где он као братоубица засигурно не заслужује да иде. Хамлет не извршава освету, јер зна да би такав чин, напад на човека који се моли, духовно прочишћава, и који је уз то и окренут леђима, био потпуно неетички и кукавички. Из Хамлетовог помињања раја можемо закључити да сматра да би таквим чином отворио себи врата пакла. Такво размишљање и доза страха коју оно улива, може такође бити узрок. Хамлетова интровертност утиче на главног јунака трагедије да стално преиспитује себе, да трага за храброшћу у своме карактеру. Међутим, да је Хамлет убио Клаудија одмах, сигурно би трагедија изгубила на својој уметничкој вредности и то је главни разлог одлагања освете.
Хамлет је одлучан у својим поступцима према свим осталим ликовима у трагедији. Он се лако одриче љубави, игнорише Офелију; одлучан је у освети према Полонију, у презирању према мајци; свесно дела против Розенкранца и Гилденстерна. Али, када се Клаудије појави, као да имамо неког другог Хамлета.
Недостатак чврстих доказа је главни разлог Хамлетовог колебања. Његова младост и лирско срце ипак су на страни правде. Чини ми се да Хамлет очекује да његовом руком у освети управља неко други, неки свевишњи, Праведник, који ће на себе преузети грех проливања људске крви, уместо да то учини он сам.

Објављено у Буктињи број 47.

Advertisements