Драгиша Ћосић – Ћоса, рођен је 1951. године у Буковчу, крај Неготина. Како сам каже: ,,Потичем са тромеђе, тамо где се Тимок улива у Дунав, тамо где су одвајкада живели различити људи”. Након завршетка Више педагошке школе, студира графику на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Живка Ђака кога изузетно цени због ,,магије” у његовом раду, а касније прелази по сопственом избору код професора Халила Тиквеше, о коме пише: ,,У мојим облицима смо се срели, а његова подршка утицала је на моје стицање искуства”. Постдипломске студије завршава у Београду код професора Небојше Радојева. Почиње да излаже 1968. године од Аустрије до Грчке, а самим тим се његова дела налазе у многим галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света. Поред графике, превасходно бакрописа и акватинте, бави се и осталим медијима уметности попут сликарства, вајарства, али и графичког дизајна. Поред својег традиционалног заната, пише и поезију инспирисану античким благом Старих Грка, као и његовим родним крајем, Неготинском Крајином и Ђердапом, који представљају његов идентитет и корен, у свим медијима његовог рада – ,,Као инспирацију за моје стваралаштво, воше пута призивам сећање на влашко детињство”. Дуги низ година борави у Грчкој где неуморно ствара. Члан је УЛУСА – графичке секције и Уметничког удружења Грчке, као и добитник више признања.
Трентуно живи и ствара у Београду.
Своју другу неготинску изложбу Драгиша је приредио на једном неконвенционалном месту за излагање уметности – вашару под називом ,,ВАШАРТ”.
Поред трговаца, углавном Рома који продају своје ствари око самог изложбеног простора, кафанске музике, удаљене од уметничко-естетских норми, налази се шатор попут оних номадско-источњачких, пун пејзажа и портрета у техници акварела и темпере. Велики контраст између шунда, али и саме традиције вашара која има дубоке корене са једне стране, и уметност и квалитет са друге, могу бити намерни план. Драгиша је домишљата, луцидна личност, у овом случају и носилац авангардних мисли и идеја, којима жели да пробуди и провоцира народ и доведе их у једну несвакидашњу сцену и прилику, на коју се варош Неготин сигурно није навикла, нити припремила.
Драгиша је свој богати рад стварао у више етапа и периода, који се разликују и по одабиру тема, техници, али и експресији и богатству односно редукцији протагониста. Глад за експериментисањем, променом мотива, боја или надахнућем неке тренутне инспирације, јесу одлике великих уметника током историје.

1
У пејзажима рађеним у акварелу можемо пратити нит апстракције, па чак и самог апстрактног експресионизма.
Занимљив је акценат на боји као најбитнијем – једином средству комуникације које гради једну чисту апстрактну композицију, коју пак можемо сагледати као нешто нама познато. Прелази боја, њихово мешање и преливање, коришћење топло-хладних односа и неутралних боја, стварају јасно дефинисан циљ који наша перцепција повезује са темом пејзажа – природе. А експериментисање флекама и стварање узајамне хармоније у горњем делу рада, као и коришћење различитих видова линија, повезује га са радом Кандинског, који је теоретски утемељио пут апстракцији. У сликама – уљу на платну, Драгиша такође ствара у свом маниру, држећи се свог препознатљивог језика.

4
Редукција боја на три основне – плаву, црвену и жуту можда буде засићење због непостојања комплементарних, али је то највероватније и био циљ. Нагласак је на експресивности, наивности – боје ,,вриште” и вибрирају – сукобљавају се, стварају причу и све је подређено њима. Утицај јарких боја на посматрача је једнак ономе које је и Ван Гог искористио у својој познатој слици ,,Ноћни кафе” или још ближе, једном другом уметнику, не само због боја, већ и протагониста који лебде у простору – Марк Шагала, кога ћу поменути касније када буде било речи о графикама, где је та сличност још израженија. Поетику у сликама Драгиша је изразио и тематиком која асоцира на спиритуалност, унутрашњи мир и метафизику.

3
У овом случају томе помаже и валерска плава са својим умирујућим прелазима, као и тамнији тонови који чине склад. А уметник овде, као прави ренесансни стваралац нашег доба, вешто користи и технику сфумата – одсуство наглих прелаза и пригушене мешавине светлости која даје утисак као да се ликови налазе иза неке танке завесе или слабог дима.
Уколико се осврнемо на неколико портрета, можемо закључити да је експресија лица, повезана са унутрашњом експресијом и осећањима, најбитнија карика у проучавању.

5a
Ово је један својеврстан триптих неколико људских експресија. Са леве стране влада мешавина великог страха, понора и патње, можда и лудости. Целу ту теорије наглашавају широм отворене очи које асоцирају на ужас. У средишњем цртежу видимо мир, благостање, можемо да осетимо пријатну тишину и срећу – потпуни контраст од претходног цртежа који уноси немир и стрепњу код посматрача. У трећем цртежу влада потпуна тама, не само у ликовном погледу, већ и у експресији и мимици лица. Загонетка чије је решење покривено велом мистерије представљене у мрачним тоновима протагонисте и у веома подозривом погледу који се шири и фиксира ван видокруга посматрача.
Драгишин опус је створен као једна креативна игра, која не тражи перфекционизам, већ тежи ка слободној интерпретацији. Поготово у најплоднијем медијуму уметниковог стваралаштва – графици.
Протагонисти, пејзажи, хоризонталним линијама подељене равни чине једну групу, стварају дело у коме је све живо, пуно енергије и/или унутрашње експресије. Експериментисање перспективом, тј. удаљавање од грађења тродимензионалне перспективе, наглашавање одређених делова композиције у односу на друге, ствара једну хармонију и један уткан свет, обогаћен и опхрљен осећајем маште, миницуозним и плански одређеним темама самог уметника. Овакав принцип рада можемо повезати, као што је већ речено, са делима великог француског уметника руског порекла, Марк Шагала, који припада стиловма експресионизма и надреализма, а своје теме често црпи, као и Драгиша, из традиције и свог родног краја.
Преплетање фигура и њихово прожимање, има за задатак стварање когнитивних асоцијација на одређене иконографске представе, не само уметничког света, већ и оног око нас, коме припадамо и чији смо свакодневни сведоци. Повезује нас призорима од еротике и љубави, преко пејзажних идила, наших снова, маштања, надања или брига. Самим тим у овим бакрорезима можемо да препознамо и нашу унутрашњу борбу и егзистенцијализам – метафизичку линију која нас повезује са обичајима и такође често представљеном вером. Боја се ограничава на црвену, наранџасту, браон и окер, као и неизоставну у изградњи композиције, контрастну плаву. Самим тим су његова дела колористички обогаћена односом топло-хладних боја и валера. То нас доводи до закључка да је Драгиша желео да нам кроз рад приближи тонове, полутонове и валерне нијансе, које стоје у директној вези са земљом и њеним природним бојама, чинећи њен идентитет и важним за све нас, а и протагонисте ових дела. Постојање и деловање илузионизма, који нас враћа на сам почетак развијања сликарства од праисторије преко старог античког сликарства, као и одступање од тродимензионалног приказивања, које можемо повезати са самим почетком авангардне уметности и редукције у композицији попут руских неопримитивиста, али и враћања ка дечјем, изворном и нагонском на који се Драгиша сигурно ослања, не умањује утисак хармоније. Напротив! Чаролија, богата дескрипција и активна радња у неким делима, или у супротности, статични распоред фигура и боја, чине минимализам кроз који се итекако може комуницирати, а самим тим у нама буде све сем успорености и досаде. Самим тим граде композицију јасног квалитета и наративности.

2
Као закључак, можемо нагласити да је у Драгишиним делима најбитнија карика поетика коју уметник такође са великим жаром и задовољством користи и у писаној форми, стварајући аналогију и повезујући је са легендама старих Грка, традицијом и светом око њега. Тако је и у ликовном подручју и продуктивитету овог уметника. Мешавина митологије античких народа, влашких обичаја и корена које није заборавио и који су ту, и прате га, стварају један разноврсни свет маште. Он нас мами да му приђемо, додирнемо га унутрашњим чулом, осетимо и помиришемо и одгонетнемо његову поруку. Поруку једног изузетног уметника, хуманисте, особењака који на даровити начин повезује садашњост и прошлост у једну целину која нам се заувек урезује у мислима.
И као такав, неће нас изненадити уколико следећу изложбу у Неготину не отвори, и не изложи на неготинском вашаришту или некој другој нековенционалној локацији. Ту би се поново радило о Драгишином богатству хумора, рушењу граница, али и бројгеловском виђењу ,,обрнутог света и вредности”.
А на крају се може додати и најверодостојнија дефиниција овог уметника: ,,Драгиша Ћосић је Драгиша Ћосић”. Она довољно говори о величини, енигми и комплексности, која је обједињена у једну оригиналну целину стојећи у нераскидивој вези са уметниковим именом и личношћу.
,,Уметничко дело је егзибиција уметника који у својој самоћи општи у мраку, у своја четири зида. Рађа облике које ће продавати, а то је општи циљ! Ако продајеш, можеш да се развијаш, али та борба и сви мали залогаји, у ово вече на крају године, на крају века, рађају ми проклету изреку: ,,Сваку жену бих осудила да макар годину дана има за мужа уметника”.” Драгиша Ћосић – Ћоса

Низ Ђердапске дубине
Заборављам
Искривљеност висине
Мудрост
Исписану у пањевима
И, лепо ми је
(нада: одлазиш кући)

Драгиша Ћосић – Ћоса

Објављено у Буктињи број 47.

Advertisements