Било је то време док сам шетао најчешће ноћу и најчешће (барем на почетку мог телесног преживљавања) сам Oranienburger Straße-ом, која ми је (и данас) била омиљена дестинација ноћних шетњи. Беше то још на самом почетку овог нашег тужног и заблуделог века.Тек што сам зашао у улицу видех Андреса Брауна, мог старог познаника, књижевног јеретика и колегу са којим сам већ имао више прилика да укрстим руке и чаше, а богами и флаше, како по свом обичају ужива у некој бучној расправи.Угледао ме је пре него што сам успео да га поздравим или умакнем.
– Хеј, Макс! Где си ти, разбојниче библиотека и књижара!
Волео је да се служи језиком оне неразумније и можда за мрвицу склоније мистификацији половине својих предака, које је углавном из неких својих разлога, понајвише интелектуалних и гастрономских, обожавао.
– Управо објашњавам овим анфенгерима како авангарда нема везе само са слободом и правилним тумачењем права. Развојем технолошких дела и осталих глупости којима се данас уста перу као шампонима за себореју и масну косу. Што ће рећи, дејствују само први пут.
Витлао је преда мном флашом неког дункел пива са које је била откинута етикета; имао је и више него чест обичај да то ради. Једном ми је рекао да сматра да је то вишак. А да сваки вишак треба откинути, употребити или злоупотребити. Овисно о моралу.
– А ти? Знам зашто си овде. Пратиш траг нашег дрводеље из Набисала? Јел тако? Рећи ћу ти ово: Било је то негде седамдесет треће или седамдесет пете, нешто тако, више се ни ја не сећам. Јебеш га, нисам ни ја више тако млад. Тако ти ја овде близу, готово иза угла, сретох тог неочекиваног човека. Онако у коси, бради, тексасу и обојеним ленонкама, изгледао је као и сваки Европљанин са оне стране зида или барем из Југе. Којих је искрено тада овде било и превише. Елем, позвах га ја по имену, он застане са пљугом у руци, другом само мало придигне наочаре. Након пар речи, на нашем сочном језику, препознамо се као два уклетника, одосмо ту иза, био је један вински бар, а ти знаш колико он као стари Банаћанин воле вино. Небитно које боје и купажа. Те тако ми након пар пинти вина и доста пљуга, рекао да је овде дошао да осети дах Деблиновог Alexanderplatza. Како намерава да што више преводи Хесеа, који је све популарнији доле код нас. Брехтове драме и поезију, како не зна како ће се вратити ако му пође за руком да упадне на неки концерт Стоунса. Мислио је да се запосли као баштован. Волео би да то буде неки јапански врт или барем воћњак са трешњама. Може и оне жуте. Ако ништа од тога не бидне отићи ће да ради у фабрици сапуна, као толики други који су успели да претекну од оног маснијег, швапског. Док је путовао овамо, сећао се, попут неке дечје бројалице успављивала га је и будила она Целанова: са змијама се игра и снева, смрт је мајстор из Немачке….
Рекао је још да намерава да упозна Фасбиндера. Зна да је негде у Минхену са Ханом Шигулом и остатком екипе, да намерава да сними филм по Алфредовом најпознатијем роману. Сећаш се како смо се ми из наших генерација добро разумели. Знали смо готово све језике наших народа и народности. Када је у току те вечери лануо ДЊИЖЕПТА БИБИЛ ЗИЗРА УХУНТ, неки наш потрошени гост који је барио поприлично габаритну госпођу, бармен, који је пљувао свим домаћима у кафу и ја смо се само насмејали. Остали су се правили да нису ни чули, иначе би због тог артиурлика морали да зову мурију, која више личи на нашу зелену бригаду при комуналној служби. Једино не носе метле и грабуље са собом. Казао је још да ћемо ми малко млађи бити награђени тиме што ћемо се сећати овог доба. Да ће она попут Буњуеловог филма изгледати златна у односу на она која ће доћи, иако ја лично мислим да времена никад нису ружичанствена. Само сачувајте здравље и барем десет дека душе,рекао ми је.
Предложио сам Андију да га частим пићем, верујући да га, као добар приповедач неће одбити. Са приметним задовољством у гласу које хладно пиво уме да створи, Анди је наставио. Говорио ми је о својој идеји да направи и објављује први приватни књижевни часопис који би се звао HEY JOE.То дугује Хендриксу који је више урадио за напредну југословенску студентску омладину него сви апаратчици свих република СФРЈ заједно. Велику наклоност имао је и према Панкртима као и целом новом валу, који се тек њихао на јарболу Запада. Већ тада је знао да ће Керуака, Бароуза, Гинзберга, Ферлингетија, Снајдера, Платову, Буковског или Боба Хофмана од америчких и Креца, Кермануера, Загоричника, Ханжека, Огоревца, од наших, преводити. Но, некад нису довољна ни два живота за све напоре. Те вечери дошли смо на идеју да одемо до витенбершког трга и нађемо зграду где је једно време становао Набоков.Наравно да је то било немогуће. Најпре због многих рушења и поновог зидања а онда и због тога што појма нисмо имали где би се она тачно требала налазити. Треба ли поменути да је неко позвао жбирове који су нас, након провере његовог црвеног пасоша и мојих исправа на граници озбиљног притварања због пијанства и узнемиравања јавног реда и ситних ноћних сати немачких савесних радника отпратили до његовог хотела. Ујутру смо се лечили киселом чорбом од карфиола и наравно шнапсом.
Након тога више га нисам видео. Након Диселдорфа и касније Америке, где је лично упознао Алена Гинзберга и ко зна како се запили, вратио се кући, а ја сам остао овде. Проповедао је будизам док је бујао простаклук и дивљаштво. Био је Психопатак. Волео је дубок снег и прљаве снове. Али шта ћеш, стварала се Европа број 2. Јебеш га, нас су рушили да би се Они могли спојити. Када је полазио из свог рођеног Петровграда, а да се у њега никада више не врати, дигла се велика прашина. Одбијао је да робује било ком ауторитету традиције или форме ма са којег места он долазио. Нажалост, био је то лавеж усамљеног и врућег пса.

Када сам чуо да је преминуо негде крајем јануара две хиљадите, само сам се насмејао. Веровао сам да је то желео. Попут смртног ритера или самураја који жели да оконча свој живот у боју, глумца који жуди да му у оном тананом грчу док изговара какав Шекспиров текст у театру, баш у том часу стане срце, тако је отишао и он. На једној од својих многобројних и увек другачијих књижевних вечери. Право у весели пакао поезије.

Сви смо ми џезери, говорио ми је, само су нам мазнули инструменте.

Војислав Деспотов

КРАЈ СРПСКОГ ЦАРСТВА

Јутрос, око 6 и 45, протеглио сам се
у кревету, на крају ноћи и царства снова,
десном руком закачивши велику књигу
на полици изнад главе, тамно смеђу књигу
у тврдом повезу.
Књига је пала усправно, на корен мог носа,
начинила ми дубоку посекотину
између очију,
шикнула је крв, прелио ме мрак,
нисам видео никакву звезду
националну.
Има неке правде у смрти од књиге,
луксузно штампане и фино повезане.
Али, рат је рат.
Пре него што сам отишао у купатило, у врховни штаб,
да пред огледалом Самаре сретнем ожиљак и знак,
видео сам да је то књига
Крај српског царства, III том, од Р.Михаљчића.
Ставио сам том пред зид
и немилосрдно стрељао тај агресивни
Крај српског царства.

Објављено у Буктињи број 47.

Advertisements