Од свих геометријских тела наши „књижевници“ највише воле кругове. Ако ми не верујете, погледајте наше књижевно небо и видећете да је на њему врло мало звезда, а много кругова.
Сваки књижевни круг има свог председника, потпредседника, дежурног критичара (читај: хвалоспевца), књижевне новине, књижевни конкурс и наравно оно без чега се овакав круг не би могао ни замислити, „књижевнике“ одане свом кругу.
Најомиљенији део круга је свакако дежурни критичар. Он за мале паре пише хвалоспеве о осталим члановима те књижевне породице. Наравно, да би све те лепе речи, које је критичар написао о ствараоцима из свог круга, угледале светло дана, неопходан је књижевни лист.
Посебна прича су награде. Оне се додељују у круг. Тако да сваки „књижевник“ за свог живота добије бар једну „вредну“ награду.
Е сад, једино што недостаје у целој овој причи је круг читалаца. Али, поред свих ових „књижевних“ кругова, без тог једног, читалачког, се ваљда може.
Јер… Кад изађу књижевне новине дотичног круга и кад их „књижевник“ узме и прочита критику о свом капиталном делу, он истог тренутка отрчи до књижаре и купи своју књигу! Затим одлази кући и жури да је прочита пре него што за њу добије неку „значајну“ књижевну награду. А онда ће је прочитати и по други пут, јер то она свакако заслужује! Следећег месеца изаћи ће нова књига неког од чланова књижевног круга, нови број књижевног часописа, нова критика, биће додељена нова књижевна награда… И тако у круг!

Објављено у Буктињи број 47.

Advertisements