Женио се никада нисам. Зашто? Хм… Слушајте… Имам двојицу синова. Воле ме премда никада нисам спавао са њиховим мајкама. Женио се никада нисам можда и због тога што волим да једем искључиво оно што ми се једе, што, када видим да неко много, и чудно једе, изгубим апетит.
Никада се нисам женио, можда и због тога што се тако удубим у само једну мисао, те запоставим остале, те запоставим све остало.
Ипак, једно обично питање млађег сина покренуло је непокретности унутар дефиниција које бране моју мисао.
– Тата, зашто ти не живиш са нама?
– Ха, тата, зашто ти не живиш са нама? – поновио сам разрогачених обрва.
Одвео сам лице у осмех. Сетио се улице којом сам пролазио као двадесеттрогодишњак. Када ме је тринаестогодишњак зауставио.
– Чико, имате ли цигару? – питао је.
– Имам. А, како си ме то назвао… Чико?
– Да, па шта?! – одговорио је.
Морао сам да одговорим и ја.
– Па… Знаш, мама и ја не можемо да живимо заједно.
– Зашто? – питао је, а и ја сам себе, неколико пута након што је отишао.
Одговора није било. Са мном и било којим одговором никада није било лако сарађивати. Просто, не лежимо један другоме, увек нас збуне питања. Ипак, утешио сам се чињеницом да је у годинама када му само треба отац, без обзира на то што ми је мисао голицала и идеја о мајци којој треба муж.
Његова мајка је… не тако лепа жена, али јако искрена и добра. Не, није да патим од искрености и доброте, само хоћу да сам искрен и добар у овоме што хоћу да вам кажем… Колико сам је искрено волео, толико нисам могао да јој објасним зашто не могу да живим са њом.
Сутрадан сам закаснио на посао који сам обављао сасвим случајно. Дошло ми је друштво у стан, мајка је сређивала неке папире у вези са Црвеним крстом, а ја сам с времена на време одлазио у другу собу како бих дорешио неки проблем, у то време тако мио. Мајка је приметила и скинула наочаре.
– Батали студије или ћеш полудети!
Тако је и било. Најбољи пријатељ ме је запослио без питања, а математику сам баталио, два испита пре него што би ми кучићи појели диплому.
– Зашто касниш?
– Мислио сам ноћас о својој породици.
– И?
– Шта и? Закаснио сам.
Будала. Никада неће сазнати када ћу му затребати. Тако сам остао без посла и решио да никада више не радим. Да објавим роман и живим од продаје књиге. Да, да… Никада се нисам женио и имао сам времена да само седим и разрађујем крај. Мала расправа о времену из Чаробног брега постала ми је блиска. У свакој од ситуација у којима бих се постављао, остајао бих чист, и као прозаист, и као поета, и као критичар, и само због те чистоте која све више постаје чистоћа, сасвим напрасно, јер је у свакој ситуацији било исувише доконости, решио сам да скратим (или продужим) своје време, устао и отишао да се окупам пре но одем у посету свом млађем сину…
Успут сретох старијег сина. Ко зна колико већ дана неочешљан, заиста је личио на мене.
– Тата, зашто ти не живиш са нама? – упитао је након што смо се пољубили.
– Па, сине, мама има другог мужа…
– Нема, тата је прекјуче умро.
– Умро!?
Пожелех да помиришем нешто најлепше на свету, само како би ме на миру оставио неописиви бол. Муж жене мог детета био ми је најбољи пријатељ. Толико о пријатељству, помислио сам. Није ми ништа причао.
– Како?
– Па, мислим да га је мама убила… А што нећеш да живиш са нама? Хајде к нама…
– Баш сам пошао твом млађем брату… Рођендан му је…
– Рођендан му је био, ниси био…
– Тако се каже када некоме мораш у посету… Доћи ћу, обећавам…
– Мрзим свог млађег брата! Он ме не воли.
Наравно, ништа му нисам рекао на ту опаску. Мислио сам да је боље да се ни једној мајци не мешам у васпитање. Мислио сам како никада нисам мислио о смрти најбољег пријатеља јер би ме исход превише извлачио из самога себе када сам ушао у улицу која је носила моје име. Ушао сам у зграду и позвонио на врата број двадесет и четири.
– Здраво.
– Здраво, откуд ти? Уђи…
Хтела је да ме пољуби, али као и увек, остао сам хладан. Увек тако поступим и осетим се глупљим, али оно што чинимо знајући да нас чини глупљим треба неговати. Треба себе спуштати. Насмејала се. Ја нисам.
– Како си? – упитах.
– Као и ово време – рекла је знајући да мрзим тај одговор.
– Зашто се не удаш? – процедих спуштајући се на двосед.
– За кога? – растопи пристављајући за кафу.
– За мене – подгрејах се.
– Охо! Како да променим себе? Само путем промене! – испарафразира ЕКВ.
– Добио сам отказ. Разрађујем крај…
– Романа?
– Да!
– Ха-ха-ха! Поново пишеш?
– Тако некако…
– Не долази у обзир. Од чега ћемо живети? Немој ми поново митове… Попиј кафу и одлази.
– А дете?
– Пусти дете. Будала, занесењак…
– На оца?
– На оца.
– Да… Уосталом, то те никада нисам питао… Признајем, није ми било ни важно… Али, сада јесте – како је дете моје?
– Вештачка оплодња. И она и ја.
– И она? Јеси ли чула да је умро?
– Јесам… А, како је другачије било могуће? Обе смо те волеле… Желеле смо твоју децу.
– Сада деца хоће да живим са њима…
– Али то је неизводљиво!
– Да – некако задовољно попих последњи гутљај кафе – знаш…
– Знам…
– Волим и ја тебе…
– Знам, знам…
И баш тада у стан уђе са рекетом у руци наш син. У мајци са ликом Новака Ђоковића који плаче.
– Хеј, ћао, тршо… Знаш да ипак нећу живети са вама?
– Хооћеш…
– Неће – рече му мама и оде у купатило.
– Тата, бојим се…
– Ех, бојиш се… Него реци ми, зашто ти не волиш брата?
– Зато што он мене мрзи.
– Је л’ се мама дружи са његовом мамом?
– Да. На послу, а и иду у шетње. Оне те, тата, мислим, више не воле… Знаш како се бојим?!
– Чега се бојиш?
– Свега тога – рекао је и склопио очи.
Такав је од малена. Кад склопи очи, склопио их је. Мислим да их је отворио тек кад сам изашао на улицу, која носи моје име. Шта ћу? Можда је и ту на мене? Једно дете – једна брига, два – две бриге. Упутио сам се сада старијем сину. Гледам да одржавам обећања иако, знам, многима није стало до њих. На тргу сретох једног од ближих пријатеља. Просио је. Оставих му нешто ситнине и поздравих га.
– Здраво и продужи – тако је гласила његова синтагма.
– Гле! Шта ти је?
– Не питај ме шта ми је! Ништа! Само продужи.
– Види га!? Шта је?
– Шта је? Питаш шта ми је? Показаћу ти шта ми је.
Устао је, погледао и ударио песницу. Затим још једну и још неколико. Пао сам, нашутирао ме је, речју, претукао. Нисам веровао шта ми се дешава. Нисам могао да се сконцентришем ни на који мирис. Крвав, понижен и претучен скренуо сам у улицу која носи моје презиме. Ушао сам у зграду и покуцао на врата број дванаест. Отворио је он.
– Тата, шта ти је?
– Где је мама?
– У купатилу… Већ цео дан… Шта ти је?
Шта одговорити? Знам, небо је сијало, облаци су били пуни жилета. Падао је есцајг. Са неба је нека жена трљала црвене руже. Затим их је жвакала. Био је то пионирски призор. Онда ју је неки човек ухватио отпозади и тако почео да јебе. Развалио сам врата.
– Тата, шта ти је?
Угледао сам је мртву на плочицама. Била је толико лепа да никада нисам могао схватити да ли је искрена или добра. И сада је била тако лепа. Лепотица на плочицама.
– Знао сам да је мртва!
– Није, сине, спава… У јеботе…
– Не псуј, тата…
– Нећу више… Кажи ми, зашто ти мрзиш свог брата!
– Зато што он мене не воли, рекао сам ти… Лажеш да спава…
– Оцу се не говори да лаже… Требало је да те томе мајка…
– Мајка ме томе није научила!
– Отвори…
Отворио је врата свом брату. Како су се угледали, тако су се потукли. Било је невероватно колико се нису штедели. Овај је млађи, али не попушта. Нисам више могао да их гледам. Нису ни приметили када сам отишао. А отишао сам јер мириса нигде није било. Нигде. Сем можда код ње. Отворила је врата. Питао сам је, само из навике, како је.
– Као и ово време.
– Она се убила.
– Знам. Лепо те је средио…
Хтедох да питам на шта мисли када ми то каже, али угледах чудан призор. Из плафона, одмах до плафоњере, привезана о кукицу коју раније никада нисам приметио, висила је омча.
– Шта је ово?
– Омча!
– Знам да је омча, али шта ће овде?
– Онда питај шта ће овде омча, а не шта је ово… Ја сам је поставила.
– Ти?
– Ја! Ракија?
– Дај…
– Пиј – рекла ми је након што је грубо спустила флашу на сто.
– Из флаше?
– Аха…
И попих… Богами… Док сам натезао, она се попела на столицу, провукла главу кроз омчу и… Не дао бог никоме… Устао сам, али јој нисам могао помоћи. У ствари, није хтела да јој помогнем… И шта друго? Попио сам остатак ракије и кренуо. Кренуо деци којој сам једино још ја остао. Али у стану их није било. Или их ја тада нисам видео, не знам… Нешто касније сазнао сам да је долазила полиција и хитна помоћ… Вести о мени путују најбрже на свету, убрзо су сви сазнали да је живот себи одузела и мајка мог другог детета. Обојица су плакали како ја никада у животу нисам. Добро, мени се мајка убила када сам имао много више година. Било ми их је баш жао, а поготово када су нам рекли да би најбоље било да их прихвати Центар за социјални рад.
– Па, добро…
– Тата…
– Тата…
– Ништа ви не брините… То је само тренутно – тако сам им рекао.
И нисам био у праву. Али да вам сада о томе не причам. Ето, кажем вам, ја се никада нисам женио. Нисам још увек ни онај крај разрадио… Моја деца су сада људи и немају деце. Не знам да ли се не воле или мрзе. Свакако, ја се нисам никада женио, а до смрти гајио сам руже.

Прича објављена у Буктињи 47.

Advertisements