Целу тежину свог торза професор Робинсон је пребацио на штап пуштајући га да тоне, а и себе заједно са њим, у растреситу и влажну земљу. Пенетрирао је у тло Алабаме, њено смрдљиво црно тело. Набио јој га је добро. Свој бели штап. Када се усправио, седа коса му је била на челу и залисцима. Стајао је у шуми као бескрвни бели дух, без мисли, без пљувачке за сливене гласове енглеског језика.
Јасно је чуо жубор малог водопада, затим вијугање поточића који се пробијао кроз лишће и завршавао се млаком барицом која је лагано тонула у земљу. Није дуго стајао тако сам, а од маске достојанства, која је иначе била залепљена за његово лице, није остало ништа. У тренутку кад је Елиза поново изашла пред њега, његова разбарушена коса и бели штап прекривен блатом приказивали су оно што заиста јесте био, слабашни слепи старац. Елизу је преплавио осећај самилости.
Схватио је давно да не може да је импресионира својом ауром некадашњег научника. Оно што је пролазило некада код његових студенткиња, код Елизе није. Никад не би посрнула пред његовим ауторитетом и моћи. Елиза није била збуњена, није имала амбиција. Имала је прав и непоколебљив поглед искреног верника, чија је вера нарасла до тачке без повратка. То се често дешава онима који верују да су присуствовали чудима (а тих путујућих циркуса са исцељењима и прочишћењима грешника било је заиста много на Југу). Једина карта на коју је могао да игра, а која га је ипак остављала на милост девојци за којом је жудео, било је сажаљење. Елиза је претпоставила да је пао, што је за њега била одлична околност. Није морао да се спотиче пред њом и да стварно пада ризикујући тако да се озбиљно повреди. Ненамерно је постигао што је наумио, нашао се у Елизином наручју, и њена рука се нашла у његовој коси. А већ се толико науживао док је иза грма жуборило топло злато њеног осамнаестогодишњег тела.
Како су млади наивни. Довољно је да се човек не очешља и мало упрља, а млада чиста душа спомене се Исусових мука. Исус је био Божји син, а спао је на лик пребијеног пса. Е, па мази овог маторог пса, мислио је Робинсон. Мази га добро
Одувек је знао да ће израсти у побожну милосрдну лепотицу и чекао је да је се нагледа и наужива. Чекао је прекривен паучином и буђи којом одишу стари породични пријатељи и због које је Елиза имала пуно поверење у професора, али му добри Господ одузе вид кад је Елиза имала девет година. Било је то на путу за Дамаск, тридесет шест миља од Бирмингема. Добра земља Алабама, као и цео лепи Југ, имају све – Вавилоне и Витлејеме. У ствари, постоји седамнаест Витлејема, места рођења Нашег Господа, у Сједињеним Државама. А ако једног дана доживите саобраћајну несрећу и у њој ослепите, где би се то догодило ако не на путу ка Дамаску, Алабама. Десило се то док је прелазио Кларктон поток. Возач камиона га је заслепио својим фаровима као Господ Саула светлошћу са неба и Саул је пао на земљу и чуо је Глас који му је рекао: „Сауле! Сауле! Зашто ме гониш?“
Робинсон је добро знао шта се после десило са Саулом. Одвели су га у Дамаск и побожни Анан му је отворио очи рекавши му да га је Господ изабрао за сведока.
И Робинсона су одвели у Дамаск, у општу болницу где су га закрпили, али од контузија је остао трајно без вида. Лекар, који ће петнаест година касније снажно подржати десегрегацију Универзитета Алабама, био је, бар што се чуда тиче, бледа сенка побожног Анана.
И те ноћи у болници, десило се први пут. Џорџ Медоуз га је тамо први пут посетио. Медоуз му је ставио парче канапа у руку и легао иза њега онако црн и смрдљив. Шапнуо му је у ухо: „Сауле! Зашто ме гониш?“

*

Робинсон је у болници те ноћи гледао себе како трчи за светином која се окупља око колибица у Прет Мајнсу. Година је 1889. Има седам година и носи једну од очевих пушака у руци. Рукавом брише слине које му цуре низ наусницу. Ово је његово прво линчовање, иако их је било много у последње време у округу Џеферсон. У шумици, 200 јарди од пута који води од Прет Мајнса ка Бирмингему, један вешти човек издваја се из гомиле и пење се на мали храст. Quercus stellata, тако ће га дечак у будућности звати кад постане ауторитет за ботанику америчког југа. Његови листови имају облик малтешког крста, а од његовог тврдог дрвета изграђене су све оне ограде које окружују куће на југу. Чувени тексашки роштиљ дугује своју арому управо његовом диму.
Вешти човек седи на грани храста и виче да му баце крај ужета. Заостала руља жури ка дрвету са тројицом људи на челу који испред себе гурају везаног црнца Медоуза. Под стаблом му затежу уже око врата и покушавају да добаце други крај човеку на стаблу. Не успевају јер је уже прекратко. Помислио је да вешања неће ни бити јер поред овог проблема, Робинсон сад слуша једног боље обученог господина који тражи од људи да размисле да ли чине праву ствар и да још постоји шанса да је црнац невин. Но, стиже однекуд још једно уже и сад један човек спаја два ужета везавши чвор између њих и Робинсон се пита да ли ће уже издржати тежину црнца. Црнац је био ситан, али Робинсон није никад био вешт у практичним стварима па отуд није знао да су ови чворови сигурни као смрт. Питао се шта би се десило кад би се уже прекинуло. Да ли би га поново вешали? Чуо је приче да неке црнце обесе само стопу изнад земље. За тако нешто, чини му се, довољно је уже од две стопе.
Тек из трећег пута човек на дрвету успева да дохвати крај ужета који су му добацивали одоздо. Било је једва довољно дугачко. Зато један грмаљ обухвата око паса црнца везаних руку и подиже га са земље. Уже пребачено преко гране је сад нешто дуже, али опет недовољно дугачко да га људи под дрветом дохвате. Сад још двојица људи помажу да се црнац подигне на већу висину, па га прислањају уз дрво и гурају га увис уз стабло колико год могу. Робинсон примећује да се уже спушта ка земљи, ка шесторици људи који се пропињу на прсте да га дохвате. Изгледају му попут дављеника док тако пружају руке.
Уже је напокон ухваћено и завезано за младицу на деблу храста и веома брзо исколачене очи црнца гледају право у малог Робинсона.
Пуцањ га је бацио на земљу, јер када је неко викнуо: „Пуцајмо сви у њега“ и када се из пет стотина пушака раштрканих по околном растињу запуцало у исти мах, дечак је импулсивно опалио из очевог карабина. Осећао је како му топла течност клизи низ ногу.
Тачно у 9:25, јануара петнаестог, 1889. године Нашег Господа, први метак је опаљен у обешено тело Џорџа Медоуза. У њему је завршило око стотину метака, а једно зрно умало да убије малог Џимија Паскала који је стајао близу дрвета. Метак му прошао кроз шешир. Река људи је дошла из града да види леш, а конопац је исечен у парчиће и раздељен као сувенир.

*

Прет Мајнс је сад практично северозападно предграђе Бирмингема. Ту је још рудник угља, али и гомила нових кућа никлих западно од њега. Остала је шумица коју пресеца Вилиџ поток. Можда је остало и Медоузово дрво. Робинсон није био у Прету годинама, још од несреће. И пре несреће се трудио да избегава свој стари крај и углавном се трошио на своје игрице ауторитета и понижења пред младим јужњакињама до којих је долазио захваљујући свом положају на универзитету. Ово је била његова прва слепа шетња кроз шуму.
Његов водич, млада слатка Елиза, управо је изашла из грма „човечје браде“, крила се иза траве Andropogon glomeratus, знао је то јер је опипао у пролазу познати гроздасти цват. Његова Елиза испустила је своје течно злато на „човечју браду“, а он је умало изгубио свест. Сад лежи у њеном крилу, а она пролази прстима кроз његову косу и почиње да га драшка по носу. Лудица, убрала је неку травку и игра се с њим као с младићем. Нос га сврби и он мора да поквари ову игру која постаје све грубља према једном слепом старцу. Узима јој травку из руке и у својој руци осети нешто неочекивано, али познато. Био је то Медоузов канап, онај исти који је држао у руци 1889. и убрзо га изгубио. Пре десет година, опет, у болници у Дамаску, док је био у стању шока. Медоуз је тад лежао са њим у болничком кревету. Медоуз му је спустио исти овај канап на длан. Медоуз га је упишао те ноћи.
Опипао је Елизине руке, биле су хладне и грубе. Окренуо се и посегнуо за њеним лицем. Чврсте руке су га шчепале за запешћа. „Отвори очи Сауле Робинсоне“, рекао му је дубок глас, „отвори очи и гледај!“

Прича објављена у Буктињи број 47.

Advertisements