Буковском

Јутро је праснуло као петарда препуна златнога праха који ми улете у сањиве очи. Опсовах. Чекала ме је лопата. Бол у мишићима и жуљеви на длановима.
– Устај! Устај Јеленко!
Мрзео сам цео свет.
Збацих устајалог мириса ћебе са себе. Знам, ово се римује – помислих. Можда ћу једног дана постати песник. До пакла и назад ако се то икада деси. Јешћу корење и пити кисело млеко целога живота.
Чарапе су ми се осећале на буђ, мајица на зној, али ме је било баш брига. Више бих волео да цркнем од глади него да ломим кичму на грађевини, том проклетом послу где шегртујем мамлазима који не разликују Жанa-Полa Сартра од Лепе Лукић. Џаба, морам да идем. Мојим маторима недостаје новац – увек им недостаје – па морам ја да попуњавам финансијске рупе.
Устадох и почех да се облачим. Већ сам могао да чујем мајку како виче: „Касниш“!
Одевен отидох у кухињу да ставим нешто под зуб. Мајка је била ту.
– Касниш – рече мргудно.
– У, заболе ме!
– Овај посао не смеш да изгубиш. Разумео?
– Да, мама.
– Не климај ми тако безвезе главом. Имаш саламу у фрижидеру, направи себи сендвич.
Свака будала зна да је у нашој земљи сухомеснато на најнижем нивоу квалитета прехрамбених производа, а ова моја вештица ме кљука тим срањем. Можда зато што не уме да кува. Та за живота ништа није научила.
Салама је била сувише хладна да бих осетио њен укус. Што је добро јер је никако не волим. Купују ону најјефтинију.
Пре него што сам изашао и залупио улазна врата куће, за собом, зачух оца:
– Купи новине!
– Купи их сам!
– Добро, тата.
Мој матори је невиђена ленчуга, а уз то и много пијанчи. Ради у електродистрибуцији. Обичан бандераш. Питам се како га досад није ударила струја. Бог чува такву копилад. Када сам био мали, лешио ме од батина и то често без разлога, када је био пијан и када је био трезан, и никада нисам имао појма зашто је уз ту огавну радњу весело звиждукао. Како је глупаво време мог детињаства протицало, све мање је био агресиван. Сада понекада од мајке добије неку ћушку када му скочи притисак па се онда уз антикултуран програм електронске кутије за емитовање покретних слика, умири. Погледа неку утакмицу. За боље и не зна. Вероватно ни он не разликује Сартра од Лепе Лукић.
Чим сам изашао из уредног дворишта – то је ипак одржавала моја матора – сусрео сам комшију ’Г’ како га ја то називам. Врат му је истурен као у глупаве ћурке, мршав је и висок па цела његова појава подсећа на четврто слово ћирилице.
– Добро јутро! – поздрави ме.
Сређивао је нешто око ограде. Он стално нешто сређује око ограде.
– Добро јутро – отпоздравих.
Није „Г“ лош човек, можда је мало приглуп, али то није његова грешка. Једноставно, такав је рођен. Неки се роде с високом интелигенцијом, као што сам, на пример ја, а други, као мој комша, с ниском и то не треба да чуди. Природни поредак је такав.
У ствари, не сматрам ја себе нешто изузетно паметним и не гајим илузије да сам мудар као Далај Лама, али свестан сам својих квалитета. То што се понекада осећам као говно и ни за шта нисам, то је већ нека друга ствар. Свако се понекада нађе избачен из колосека. Мало промаши своју шину па постане неподесан.
Пролазећи крај пекаре ноздрве ми се испунише мирисом свежег пецива који ми заголица желудац. Да је моја матора нека мајка, дала би ми за доручак да купим нешто ваљано, неку кифлу од интегралног брашна или нешто слично. Па, опет, кифла ме не би држала на арбачењу. Не вреди да размишљам о томе.
Трамвај је баш пристизао на станицу када сам од ње био удаљен десетак метара. Дадох се у трк као оне будале што све раде у последњи минут. Успех да се углавим у ту црвену конзерву. Једва се унутра дисало, а један чова поред мене мргудно је и непрекидно гунђао. Нисам имао петље да му разбијем нос иако сам то страсно желео; да му видим црвену крв и изобличено лице, па чујем, можда, и неки јаук. Само сам стајао крај њега и једва успевао да се држим за наслон једног седишта тако оставши све до уласка кондуктера, проклете пијавице која би овоме бедном народу да извуче и последњу цркавицу из џепа.
Тада се трамвај зауставио и задња врата се отворила, а ја сам истрчао напоље. Неки инат, мени неко својствено јогунство ми никада није дозвољавало да платим карту за градску вожњу, како у трамвају, тако и у аутобусу или шинобусу. Они тиквани за воланом не заслужују своје плате јер смо за њих, ми путници, само безвредне вреће кромпира. (Исправите ме ако грешим).
Кренуо сам пешке ка градилишту помешавши се са двоножним мравима који су у рукама носили црне акт-ташне, пластичне кесе из којих су вирили француски хлебови, цегере напуњене воћем и поврћем са пијаце. Неки од тих људи који су се враћали из јутарње куповине једва су ходали – старци и старице у које се, надам се, никада нећу претворити. Боље да ме убију на месту него да чисте за мном говна у кревету. Паднеш у постељу и ничему више немаш да се надаш, а други се старају о теби. Јебеш такав живот.
Када сам скренуо за угао пиљарнице, прасну у моме видокругу градилиште у свом својем сивилу. Могао сам не бечећи се да видим сву ону жалосну братију која ми душу трује својом нискоинтелигентношћу и некултуром. Псују к’о кочијаши, кезе се ко будале, причају ко лудаци, али раде као прави професионалци. На крају крајева, као професионалци су и плаћени, а мени, маленом шегрту и потрчку баце по коју кост, онако, оглодану и суву.
– Где си ти, мали? – викну Степо.
Степо је расељено лице, дебео и брадат, увек за мешалицом.
– Данас си ти за мешалицом, мали – рече ми.
– Зашто?
– Зато што је тако договорено.
– Ма, носи се у пизду материну!
– Добро – климнух главом.
Наранџаста мешалица ми се пакосно смешила, ругала као погано биће прозвано из врелог, подмуклог пакла да би ми живот учинила што горчим и тупавијим. Ђоле Грбавац ме ошину погледом. Звали смо га Грбавац зато што је имао велику, ружну красту на носу која је подсећала на грбу. Он је био неки наш глевешина. За све се он питао.
– Ти, мали, добро да запнеш – обрати ми се ужасно нељудским тоном. – Нећемо ми да трпимо твоја кашњења! Ти ко да си неки цар, је ли?! Увек задњи дођеш. И, шта сад? Ми сви треба због тебе да трпимо. Одма’ да си се бацио на посао!
– Можеш да ме ухватиш за ону ствар, необразовани тупаџијо! Можете сви да ме ухватите за ону ствар!
Навукао сам гумиране зелене рукавице и кренуо да лопатом убацујем цемент и шљунак у стомак мешалице додајући воду коју бих белом кантом захватао из великог пластичног бурета. Један онижи радник стално је долазио с колицима и гледао ме испод ока као полицајац. Хтео сам да му нешто одбрусим у то његово ружно лице, али сам се ипак суздржао, више због својих маторих него због себе. Могли су ме одмах, истог трена послати кући, а мојој мајци и оцу то никако не би годило.
Стегао сам зубе и наставио дружење с мешалицом.
– Мали! – после неког времена ми се опет обрати Грбавац. – После посла ћеш добро да испереш ту машину. Јасно?
– Јасно.
– И нема да ми ’ваташ кривине!
– Ја то никада нисам радио.
– Јес, ђавола ниси! Стално то радиш. Шта ти мислиш, да сам ја магарац!? Ако данас не запнеш, готово је!
Када сам му видео леђа, пожелео сам да му заријем нож у њих. Но, ја  нисам убица, нисам ни лажов, а још мање забушант. Држим до себе, имам мана, али имам и врлина. Показаћу ја том гаду ко је Јеленко!
Негде око једанаест, руке ми се већ умориле, а колена и стопала су ми севала од болова. Тада Грбавац објави да је тренутак за одмор. (Он је то радио онда када му се ћефне).
Сви ноншалантно поседаше по прашњавом градилишту и извукоше своје ужине које су носили у пластичним посудама или, пак, у дрвеним корпицама па се бацише на ждрање. Ту и тамо неко би се закашљао, ту и тамо неко би подригнуо, али ја, који од мајке и лењог оца нисам ништа добио за под зуб, нисам могао ни једно ни друго.
Посматрао сам наранџасту мешалицу. Мучиће ме та још подоста до истека радног времена. Масирао сам колена која су ми, ако нисам халуцинирао, натекла, и бол који је у њима обитавао постајао је све безобразнији те сам му у себи псовао матер, псовао сам матер свима онима око мене, па и онима које нисам могао видети, и онима с друге стране проклете планете Земље!
Сунце се срамежљиво сакрило за један паучинасти облак који се развлачио као топљени сир по плавоме небу. Када се истањио, сунце се опет насмешило испод и изнад облака. Мене је занимало оно у средини, оно што се није видело. Да ли је и то део сунца? Шта ако ствари које не видимо заправо и не постоје? Таквим питањима сам се бавио још од малих ногу и природа ме је просто бомбардовала њима на свакоме ћошку, на свакој раскрсници, у свакој изазовној ситуацији. Ко сам? Шта ако сам неки експеримент, само део велике замисли коју не могу да уочим и докучим? Шта ако је живот само, заправо, један испит? Па ко како прође. Некада би ми ноћу глава била пуна таквих мисли и од њих ни ока не бих склопио. Свашта човека мучи. Свашта!
Бум! Трас!
Окренух се брзо улево ка изворишту буке. Један клипан је оборио мешалицу.
– Да ли си ти нормалан? – Грбавац се раздрао.
Нисам могао да се судржим и праснух у смех, у излив смеха који је из мене шикљао као гејзир.
– Шта је теби смешно? Што се смејеш, будало једна? Ти ћеш све то да скупиш! Ти, ти! На крају радног времена има машина да се блиста!
– ОК, шефе – поздравих га војнички.
Он нешто промрмља себи у грбу и склони се. Остали су буљили у мене као у неког лудака управо побеглог с криминалистичког одељења. Нису ме волели, знао сам то. Од како сам почео да радим, нико ме није волео. Брига ме, нека излече своје комплексе на некоме другоме.
Када се пауза завршила, паркирао сам се за мешалицом, уловио лопату у шаке и бацио се на посао, мукотрпан, лоше плаћен и крајње безвезан. Ако неко постоји горе, гледа нас и рукује нама као марионетама, мора да ме силно подјебава тиме што ми све ово ради. Вероватно се гуши у горопадном смеху. Смеј се, смеј се, нећеш још дуго! Средиће Јеленко ствари, и те како!
Шљунак је бивао све тежи, досадно сиви цемент ми дувао у лице, вода квасила радничке ципеле, а када год би колицима дошао по малтер, суви, високи радник с црвеним качкетом на глави, који је заменио оног онижег, гледао ме прекорно и понижавајуће. Ћутао сам и гутао псовку. Један од радника ми безвезно добаци да бих морао мало брже да радим.
Ја не радим за тебе, већ за грбавог – обрусих му и наставих да се мучим с лопатом.
Усне су ми биле пуне задаха цемента и непрестано сам их брисао рукавом који се сваким таквим потезом све више прљао.
Било је прошло два сата по подне када сам осетио да сам сав мокар. Увек понесем резервну мајицу, али сам то овога пута заборавио. Отићи ће ми плућа, отићи ће ми бубрези, знао сам, али морао сам да наставим. Наравно – због својих маторих.
С времена на време Грбавац би ме обишао и из близине посматрао мој рад и стручно одмеравао какав ми је учинак. Завртео би главом и укиселио ружно лице, а када би отишао неког другог да гњави, била ми је лакша лопата. Или ми се то само чинило.
Претпостављам да човек сам себи изгради животни поглед, па чак и онај који му не иде у корист, једноставно се некако прилепи за оно њему најлакше схватљиво и не може из даља да погледа на ствари. Када би то могао, можда би свет био лепше место за живот. Овако је сав… Да не лајем…
Скинуо сам мајицу, као из језера извађену, и простро је на оближње даске и летве да се осуши.
– Значи и ти глумиш Тарзана – добаци ми Грбавац. – Немој да се прехладиш па да морамо да те шаљемо код татице и мамице.
– Послао бих ја тебе хирургу да, након моје песнице, покуша да те скрпи, само да ми моји нису на грбачи!
– Не брините се ви за мене…
– А је л’? Ти си неуништив, нико ти ништа не може? Суперхерој из неког твог стрипа?
Зачух смех око себе. Ошинух све пргавим, претећим погледом, али нико за то ни паре не даде. Да су мрави – згазио бих их. С каквим све будалама се човек у животу бакће! Шта је ту је, стисни, Јеленко, зубе и настави с шљаком. Само напред, само напред гледај. Добићеш на руке новац и дати их родитељима и то је све. Издржи. Издржи.
Чинило ми се да ћу раскрвавити усне колико сам их стегао, а зуби су шкргутали као воденични камен по сељачком житу. Покушао сам да се из овога бабела пројектујем негде другде, на неко сасвим другачије место које би ми макар мало мање шприцало горчину у главу, једњак и желудац. А, зашто не отићи на место које ће мирисати на нове могућности, снове који чекају да се остваре, на зелену мирисну ливаду без проклетих облачића цемента који шкакља ноздрве, на један пурпурни облак исткан од угодне шећерне вуне? Да, једноставно отићи! Отићи и не освртати се.
– Не, то не може… Јеленко, буди рационалан!
Захватио сам ко зна по који пут шљунак лопатом и убацио га у гротло мешалице, потом лопату цемента и на крају полако додавао воду, а када је онај сувоњави с црвеним качкетом дошао с колицима, изврнуо сам коктел у њих и угасио мешалицу, на изненађење свих јадних радника.
– Шта је сад па то? – викну Грбавац.
– Уморан сам. Молим одмор од неколико минута.
– Сада?
– Боле ме руке, боле ме ноге, а и једва дишем…
– Слушај, забушанту, ја да плаћам нераднике нећу, а сада, када си већ овде, доврши започето! Ниси ни трунку привилегованији од осталих, буразеру мој!
– Само бих да се мало одморим…
– Робовласнику нечовечни!
– Нема одмора! Је л’ се други одмарају? Не, раде. Ради и ти!
Стегох песнице које се ратоборно осоколише па зауставих дах на трен и склопих очи. Уши су ми изгарале од гнева, али сам се некако суздржао да клипану испред себе не поломим кости. Окренух се и одох до греда на којима је још увек била моја мајица коју одмах, пред будним, злик оком Ђолета Грбавца навукох.
– Шта је сад? Нећеш ваљда да идеш?
– Хоћу.
– Нећеш бити исплаћен целом дневницом.
– Дај кол’ко даш.
– У реду, у реду и бежи ми с очију! Не желим овде више да те видим! – из коверте с мојим именом, извуче половину новца, а половину ми да. – Марш! Држ’ и м’рш! Нераднику!
Пођох с градилишта лаким и спорим кораком, а онда се изненада окренух и Грбавцу ударих аперкат тако да се испружио на земљи пренеражен и забезекнут.
Док сам одмицао, а кући се примицао, знао сам да ће ме моји матори грдити, да ће се опет хватати за главу и нарицати као на сахрани јер, ето, њихов неспособни син ни једну обичну дневницу није у стању да заради, ниједан посао да задржи. Драће се и балавиће. Али, знате шта? Баш ме брига!

Прича објављена у Буктињи број 47.

 

Advertisements